FEBUS

Život je igra
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi


Delite | 
 

 Najveći Srpski naučnici i pronalazači

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Diavolo
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 694
Reputation : 1
Datum upisa : 16.12.2011
Lokacija : Srbija

PočaljiNaslov: Najveći Srpski naučnici i pronalazači    Pon Dec 19, 2011 3:14 am

Mihajlo Pupin



Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. g. u Idvoru u zemljoradničkoj porodici
kao jedno od desetoro dece (petoro muške i petoro ženske) oca Konstantina (Koste) i majke Olimpijade.

Školovanje je započeo u Srpskoj crkvenoj osnovnoj školi u Idvoru, a zatim u Nemačkoj osnovnoj školi u obližnjem Perlezu. Nakon toga je pohađao Građansku školu i Realnu gimnaziju (srednju školu) u Pančevu, u kojoj je završio peti razred u leto 1872. godine. kao odličan učenik, dobio je već 1871. stipendiju u Pančevu.
U jesen 1872. pošao je na dalje školovanje u Prag. Osnovni razlozi za to su učešće u sukobima Omladine srpske sa njemačkim vlastima i želja majke, učitelja prote V. Živkovića i učitelja fizike i matematike Simona Kosa, da kao darovit učenik nastavi dalje školovanje. Po završetku školovanja 1883. godine diplomirao je na niverzitetu
Bachelor of Arts, a samo dan pre primio je američko državljanstvo.Dobio je stipendiju kao odličan učenik, za studije matematike i fizike,u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije, sa temom: “Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”.

Svoju karijeru i naučnu djelatnost započeo je kao nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. Godine gde je kao profesor radio punih četrdeset godina.



Pupin je pored naučne djelatnosti, izumio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo “Sa pašnjaka
do naučenjaka” (“From Immigrant to Inventor”), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.Pupin je prvi diplomata Srbije u SAD postavljen je za počasnog konzula 1912. godine i ovu duznost je obavljao sve do 1920. godine.Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.

Selo Idvor, Mihajlo Pupin




Idvor je Banatsko selo koje je smešteno na oko 13 kilometara od čuvene Kovačice. Idvor je poznatiji kao rodno mesto velikog srpskog naučnika –fizičara svetskog glasa Mihajla Pupina (1854-1935).
Prvi put se pominje još u XVII veku za vreme vladavine turaka na ovim prostorima. Godine 1660. kaluđeri Pećke patrijaršije sakupljajući dobrovoljni prilog dolaze i do Idvora. Tada unose ime ovog banatskog naselja u spisak donatora, a kasnije i u svoju zahvalnicu.

Nakon povlačenja Turaka 1717. godine, Idvor je pripadao tadašnjem Pančevačkom okrugu i brojao je svega nekoliko kuća. 1732. i 1736. Godinepoharala ga je kua te se broj stanovnika višestruko smanjio, a preostalo malobrojno stanovništvo izmestilo je selo nešto južnije, na povoljniji položaj.

Kasnije je Idvor, prvenstveno zahvaljujući doseljenicima dobio karakterističan austrougarski karakter i graditeljski stil sa karakterističnim Banatskim kućama, šorovima i crkvom u sred sela.


Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo - podignemo.
Nazad na vrh Ići dole
http://febus.serbianforum.info/
Diavolo
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 694
Reputation : 1
Datum upisa : 16.12.2011
Lokacija : Srbija

PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači    Pon Dec 19, 2011 3:22 am

PATENTI I PRONALASCI



PATENTI I PRONALASCI


Pupin je patentirao ukupno 24 svoja pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine. Pronalasci su mu, uglavnom, iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svetsku slavu je dobio pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogucio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, sto pre Pupinovog pronalaska nije bilo moguce. Sam postupak nazvan je po Pupinu.

Spisak Pupinovih patenata objavljenih u S.A.D.

1. Br. 519 346
Apparatus for telegraphic or telephonic transmission
(Aparat za telegrafske i telefonske prenose)
Objavljen 8.V 1894.

2. Br. 519 347
Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems
(Transformator za telegrafske, telefonske ili druge elektricne sisteme)
Objavljen 8. V 1894.

3. Br. 640 515
Art of distributing electrical energy by alternating currents
(Tehnika razvodjenja elektricne energije pomocu naizmenicnih struja)
Objavljen 2. I 1900.

4. Br. 640 516
Electrical transmission by resonance circuits
(Elektricni prenos pomocu rezonantnih strujnih kola)
Objavljen 2. I 1900.

5. Br. 652 230
Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Tehnika smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to)
Objavljen 19. VI 1900.

6. Br. 652 231
Metohod of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Metod smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to)
Objavljen 19. VI 1900.

7. Br. 697 660
Winding-machine
(Masina za namotavanje)
Objavljen 15. IV 1902.

8. Br. 707 007
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija)
Objavljen 12. VIII 1902.

9. Br. 707 008
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija)
Objavljen 12. VIII 1902.

10. Br. 713 044
Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process
(Proizvodjenje asimetricnih struja pomocu simetricnog elektromotornog procesa)
Objavljen 4.XI 1902.

11. Br. 768 301
Wireless electrical signalling
(Bezicno prenosenje elektricnih signala)
Objavljen 23. VIII 1904.

12. Br. 761 995
Apparatus for reducing attenuation of electric waves
(Aparat za smanjenje slabljenja elektricnih talasa)
Objavljen 7. VI 1904.

13. Br. 1.334 165
Electric wave transmission
(Prenosenje elektricnih talasa)
Objavljen 16. III 1920.

14. Br. 1.336 378
Antenna with distributed positive resistance
(Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom)
Objavljen 6.IV 1920.

15. Br. 1.388 877
Sound generator
(Zvucni generator)
Objavljen 3. XII 1921.

16. Br. 1.388 441
Multiple antenna for electrical wave transmission
(Visestruka antena za prenosenje elektricnih talasa)
Objavljen 23. XII 1921.

17. Br. 1.415 845
Selective opposing impedance to received electrical oscillation
(Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim elektricnim oscilacijama)
Objavljen 9. V 1922.

18. Br. 1.416 061
Radio receiving system having high selectivity
(Radioprijemni sistem visoke selektivnosti)
Objavljen 10. V 1922.

19. Br. 1.456 909
Wave conductor
(Talasni provodnik)
Objavljen 29. V 1922.

20. Br. 1.452 833
Selective amplifying apparatus
(Aparat za selektivno pojacavanje)
Objavljen 24. IV 1923.

21. Br. 1.446 769
Aperiodic pilot conductor
(Aperiodicni pilotni provodnik)
Objavljen 23. II 1923.

22. Br. 1.488 514
Selective amplifying apparatus
(Selektivni aparat za pojacavanje)
Objavljen 1. IV 1923.

23. Br. 1.494 803
Electrical tuning
(Elektricno podesavanje)
Objavljen 29. V 1923.

24. Br. 1.503 875
Tone producing radio receiver
(Radiofonski prijemnik)
Objavljen 29. IV 1923.

izvor:znanje.org


Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo - podignemo.
Nazad na vrh Ići dole
http://febus.serbianforum.info/
Diavolo
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 694
Reputation : 1
Datum upisa : 16.12.2011
Lokacija : Srbija

PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači    Pon Dec 19, 2011 3:25 am

MILUTIN MILANKOVIĆ



MILUTIN MILANKOVIĆ

Milutin Milanković (28. maj 1879 — 12. decembar 1958) je bio srpski inženjer, geofizičar, klimatolog i astronom. Osnivač je katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi.

Početak

Milanković je rođen u srpskoj porodici 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka (tada Austrougarska, danas Hrvatska). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904, čime je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču.

Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od ojačanog betona, u tadašnjoj Austrougarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada je nastavio da se bavi istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom ojačanog betona, odlučio je da se skoncentriše na fundamentalna istraživanja.

Život i naučni rad

Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svetski rat. Kada je 1914. izbio rat (tek što se oženio), Austrougarska vojska je internirala Milankovića u Nežider, a kasnije u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti,Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920, u izdanju Srpske kraljevske akademije u Parizu, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima). Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je meteorolog iklimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom Vegenerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom Climates of the geological past. Posle ovih prvih priznanja, Milanković je 1927. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski. Ovde je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim podacima o Zemlji.

Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi ciklusi), koja je izrađena na ranijem radu Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgim (Ludwig Pilgim). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje obimnog i najznačajnijeg dela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski 1969. od strane izraelskog Programa za naučne prevode, pod naslovom Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.

Kritike Milankovićeve teorije ledenih doba počele su 1950ih godina. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u Zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, kasnih 60-ih i 70-ih, istraživanja sedimenata duboko u morima su dovela do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer je otkrivena periodičnost (100.000 godina), koja se blisko poklapala sa orbitalnim periodom (videti Ledeno doba za više podataka). Naučni genije Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu „Nauka“ (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, „Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni. Tada je utvrđeno da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih doba.

Milankovićevi radovi tada su postali predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina.



Milankovićeva istraživanja imaju veliki uticaj na geologiju. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom „Ciklo-stratigrafija“. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta.

Kao dodatak naučnom radu, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, kao i dveknjige za širu čitalačku publiku: prva - Kroz vasionu i vekove govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana Kroz carstvo nauka, se bavila razvojem nauka.

Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u „Kanonu osunčavanja“, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.

Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: Uspomene, doživljaji i saznanja.Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko delo: Moj otac, Milutin Milanković.

Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je član Nemačke akademije Naturalista „Leopoldine“ u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.

Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.

Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta je procenjujući podobnost Milutina Milankovića, za novi poredak, doneo sledeću karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je „vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora“. Doduše, i on je dobar pedagog, ali „predavanja
jedva otaljava“. „Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik“ (1. jul1950).

Milutin Milanković najcitiraniji srpski naučnik (svih vremena) u svetu.


Novije potvrde

Veličina „Milankovićevog efekta“ zavisi od razlike između najvećeg i najmanjeg rastojanja Zemlje od Sunca.
Godine 1999. pokazano je da varijacija izotopskog sastava kiseonika u sedimentima na dnu okeana zaista sledi Milankovićeva predviđanja (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285,p. 564, 23 July 1999); u istoj svesci na stranama 503-504 objavljen je netehnički' komentar (Why the Ice Ages Don't Keep Time, Richard A. Kerr).

Postoje i drugi noviji radovi koji ukazuju na ispravnost originalne Milankovićeve teorije: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

Nazivi


Milanković - krater na daljoj strani Meseca 34 kilometra u prečniku na +22° latitude, -145° longitude.
Milanković - krater prečnika 118 km na Marsu na 54.4N, 213.3E
1605 Milanković - asteroid koji je otkrio srpski astronom Petar Đurković.

Bibliografija

Na srpskom jeziku


Osobina kretanja u jednom specijaliziranom problemu triju tela, Beograd (1909)
O kinematičkoj simetriji i njenoj primeni na kvalitativna rešenja problema dinamike,Beograd (1911)
O opštim integralima problema n tela, Beograd (1911)
O teoriji Mišelsonova eksperimenta, Zagreb (1912)
Prilog teoriji matematske klime, Beograd (1912)
O rasporedu sunčeve radijacije na površini zemlje, Beograd (1913)
O pitanju astronomskih teorija ledenih doba, Zagreb (1914)
Ispitivanje o klimi planeta Marsa, Zagreb (1916)
Reforma Julijanskog kalendara, Beograd (1923)
Kalorična godišnja doba i njihova primena u paleoklimatskom problemu, Beograd (1923)
Ispitivanja o termičkoj konstituciji planetskih atmosfera, Beograd (1926)
Kroz vasionu i vekove : pisma jednog astronoma, Novi Sad (1928)
O oscilacijama temperature u raznim slojevima Zemljine atmosfere, Beograd (1929)
Nebeska mehanika, Beograd (1935)
O upotrebi vektorskih elemenata u računu planetskih poremećaja, Beograd (1939)
Kroz vasionu i vekove : jedna astronomija za svakoga, Beograd (1944)
Isak Njutn i Njutnova Principija, Beograd (1946)
Mika Alas : beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića : ilustrovano sa 4 fotografije, Beograd (1946)
Osnovi nebeske mehanike, Beograd (1947)
Osnivači prirodnih nauka : Pitagora, Demokritos, Aristoteles, Arhimedes, Beograd (1947)
Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727, Beograd (1948)
Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, Beograd (1948)
Kroz carstvo nauka : slike iz života velikih naučnika, Beograd (1950)
Uspomene, doživljaji i saznanja iz godina 1909. do 1944., Beograd (1952)
Dvadeset dva veka hemije, Kragujevac (1953)
O Ptolemajevu izračunavanju broja Pi. Beograd (1953)
Nauka i tehnika tokom vekova, Sarajevo (1955)
Tehnika u toku davnih vekova, Beograd (1955)
Vavilonski toranj moderne tehnike, Beograd (1955)
Uspomene, doživljaji i saznanja posle 1944. godine, Beograd (1957)

Izabrana dela

Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova.


Tom 1: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba 1
Tom 2: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba 2
Tom 3: Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke
Tom 4: Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka
Tom 5: Spisi iz istorije nauke
Tom 6: Članci, govori, prepiska
Tom 7: Uspomene, doživljaji i saznanja
Tom 8: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)


izvor:sr.wikipedia


Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo - podignemo.
Nazad na vrh Ići dole
http://febus.serbianforum.info/
Diavolo
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 694
Reputation : 1
Datum upisa : 16.12.2011
Lokacija : Srbija

PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači    Pon Dec 19, 2011 4:19 am

Никола Тесла



Никола Тесла (Смиљан, Војна крајина, Аустријско царство, 10. јул 1856 – Њујорк, Њујорк, САД, 7. јануар 1943) је један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Рођен је 10. јула 1856. у селу Смиљан код Госпића у Лици (Војна крајина, Аустријско царство, данас Хрватска) у српској породици, а умро 7. јануара 1943. у Њујорку, САД.

Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.

Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.

Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.

Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса, Тесла.

Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике

Биографија

Рани живот и породица



Никола је рођен у Смиљану у Лици од оца Милутина, свештеника Српске православне цркве, и мајке Георгине, у некадашњој Војној крајини Аустријског царства. Крштен је у Српској православној цркви Св. Петра и Павла у Смиљану. Име Никола је добио по једном и другом деди. Према крштеници је рођен 28. јуна 1856. године.

Николин отац, свештеник Српске православне цркве[3], био је надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике. По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[4] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по истоименом тесарском оруђу.

Са друге стране Николина мајка била је вредна жена са много талената која је била креативна јер је својим изумима олакшавала живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком животу.[5] Његови родитељи су осим њега имали сина Данета и ћерке Ангелину и Милку, старије од Николе и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду са коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним талентом, док је Никола сматран мање интелигентним.[6] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће.
Школовање

Први разред основне школе је похађао у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[7] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу. [8]

У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац огранизовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушашвши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[6][9]

Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[6]

Студије



Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година.

Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста“. Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом.
Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији.

Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије. Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13[10], где је 2011. године постављена меморијална табла.[11] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици.

Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[12]

Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање“.[13]

Теслино прво запослење

Године 1881. се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија“. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста“, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[14]

Запослење у Паризу и посао у Стразбуру

У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883. је компанија требала у Штразбургу (данашњи Стразбур) да оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[15]

Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године).

Прелазак океана са препоруком Едисону

Тесла је дошао у Америку 6. јуна 1884. године у Њујорк[16] са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора. У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек“. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.

Разлаз са Едисоном

Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[18] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор“. и погазио своје обећање.[19][20] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[21]

Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона[22]). На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје.

Средње године

Први патенти из наизменичних струја

Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing). [23][24]

Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера“ (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија“ (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања.

Експерименти са Икс-зрацима

Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење“. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рентгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака.

Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу... примећујем да су она погрешно тумачена... она нису од Рентгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери“. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895.) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рентгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године.

Америчко држављанство, експлозија разних открића

Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године.

Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд

Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције“. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја.

Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.“ После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[25]

Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. - 3. јуна 1892. године.[26] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна[27]. Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе.
Викицитати „Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету.“
(почетак Теслиног говора у Великој школи)

Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо потом добио почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[28]

Златне године стваралаштва

Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате.

Светска изложба у Чикагу

Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу. [29] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора.

Признања, недаће и рат струја
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат струја

Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле“. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик.

Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору“.[30] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла“ и наставља рад.

Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења.

Откриће радија и бежичног преноса

Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике“, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[31][32] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[33] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе“.




Колорадо Спрингс

Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима.

Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи.

У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс.

Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900., а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола.



Светска радио станица на Лонг Ајленду

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:BrochureWardenclyffe_.PNG

Тесла почиње планирање Светске радио станице - Ворденклајф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Ворденклајф. Велелепна кула Светске радио станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Ворденклајф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента.

На свој 50-ти рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min-1 (обртаја у минути). Током 1910 — 1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага.

Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915. Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва.

Ратне прилике и неприлике

Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези послератног окружења. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме.

Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање.

Теслине опсесије и невоље

Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа.

Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка.

Августа 1917. је Тесла поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла“.

Позне године и усамљенички живот

На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине.

У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда.

Теслина смрт и епилог

Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара[36] 1943. године у 87. години живота. Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће“. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[37]

Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[38]

Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво“ због природе Теслиних открића и патената.

Борба родбине за личну имовину

Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду.
Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји.

Теслине друштвене активности

У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу. У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа.

Човек који је изумео двадесети век

Имао је више од 700 заштићених патената и иновација. Његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке. Најзначајнија награда у домену електричне енергије зове се Награда Николе Тесле, а додељује је Савет Електро инжењера - IEEE. Осам америчких држава (Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванија, Колорадо, Невада, Минесота, Аризона и Индијана) прогласиле су Теслин дан рођења за државни празник. Тог дана, између осталог, на свим јавним зградама мора се истаћи државна застава, а учитељи у свим школама један час посвећују Тесли.

Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.[39]

Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.

Контроверзе о Николи Тесли

Након његове смрти многи од његових изума, теорија и тврдњи су коришћени непримерено или са контроверзама, да би се подржале разне сумњиве теорије које се све сматрају ненаучним. Већина Теслиног дела је настала на принципима и према методама прихваћеним од науке. Међутим његова екстравагантна личност и бомбастичне и нереалне изјаве уједињене са неоспорним генијем су га учиниле изузетно популарним међу научницима граничних области и следбеницима теорија завере о „скривеном знању“.

У патентним пријавама које је подносио пре добијања америчког држављанства за себе је наводио експлицитно да je „из Смиљана у Лици, пограничној покрајини Аустроугарске, поданик аустријског цара, настањен у Њујорку“, а од 31. јула 1891. (када је добио америчко држављанство) у патентним пријавама је наводио да је „грађанин Сједињених Држава, настањен у Њујорку, у округу и држави Њујорк...“.

Често се наводи извесна Теслина изјава како се „поноси српским родом и хрватском домовином“[40], а заправо се ради о формулацији коју је употребио Владко Мачек у једној честитки коју је послао Тесли на који је Тесла одговорио истим речима. Председник Хрватске сељачке странке Владко Мачек 1936. године послао је Тесли у Њујорк телеграмску честитку у којој му се обратио „великом сину народа србског а домовине Хрватске“.

Почасни докторати и ордени

Николи Тесли су додељени следећи почасни докторати[41]:

Техничка школа, Беч, 1908.
Универзитет у Београду, 1926.
Универзитет у Загребу, 1926.
Техничка школа, Праг, 1936.
Техничка школа, Грац, 1937.
Универзитет у Поатјеу, 1937.
Техничка школа, Брно, 1937.
Унитерзитет у Паризу, 1937.
Политехничка школа, Букурешт, 1937.
Универзитет у Греноблу, 1938.
Универзитет у Софији, 1939.

И ордени:

Орден Св. Саве, II класе, Србија, 1892.
Орден независности Црне горе, 1895.
Орден Св. Саве, I класе Краљевина СХС, 1926.
Орден Југословенске круне, 1931.
Орден белог орла, I класе, Краљевина Југославија, 1936.
Орден белог лава, I класе, Чехословачка, 1937.
Медаља Универзитета у Паризу, 1937.
Медаља Универзитета Св. Климент, Софија, 1939.

Најважнији проналасци



Од 1943. Тесла се сматра проналазачем радија, који је предложен у патенту[42] предатом Патентном бироу САД 20. марта 1900. Пре тога се првенство у овом проналаску давало Марконију, који је имао више пословног духа.

Измислио је електрични асинхрони мотор са полифазним алтернатором, са три фазе у облику звезде, и са комутатором. Никола Тесла је користио јонизоване гасове за трансформацију електричне енергије на принципима Волте, Херца и Фарадеја, а по законима индукције.

Био је главни промотер технике преноса електричне енергије наизменичном струјом.

Године 1889. заинтересовао се за високе фреквенције и реализовао генератор фреквенције од 15 килохерца.

Почев од 1896, експериментисао је са даљинским управљањем. Развио је Теслину бобину, на принципу Херцовог осцилатора, што је био први пројектовани одашиљач таласа. Тиме је поставио темеље телеаутоматике.[43] Имао је идеју да ће се једнога дана бежичном телеграфијом управљати возилима без посаде удаљеним стотинама километара. Начинио је два пловећа објекта којима се управљало телекомандама, од којих је један могао да рони. Његови патенти из 1895. су уствари спецификације торпедног чамца без посаде, који би носио шест торпеда дугих 4,20 метара.

Занимљивости



У част доприносу науци Николе Тесле, на стогодишњици његовог рођења 27. јуна 1956. године у Минхену, Међународна Електротехничка Комисија, одлучила је да уведе јединицу Тесла (Т) за магнетни флукс. (T=W/m2 или T=N/(m x A)) [44][45]
У свету филма постоји награда која је названа по Николи Тесли - званични назив: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Награда се додељује људима који су постигли изузетне резултате у пољу филмске технике. До сада су је примили: 2005. - Џери Луис, 2004. - редитељ Џејмс Камерон, 2003. - редитељ Џорџ Лукас, Стен Винстон...
Одлуком Владе Србије из августа 2010. године, дан рођења Николе Тесле 10. јул проглашен је Даном науке у Србији.[46]
У Београду постоји електротехнички институт „Никола Тесла“, основан 1936. године.[47]
Универзитетска библиотека Универзитета у Нишу носи назив Никола Тесла.[48]
Електротехничке школе у Београду[49] и Нишу[50] носе име ЕТШ „Никола Тесла“.
Две термоцентрале у Србији су назване „Никола Тесла А“ и „Никола Тесла Б“ у част Тесле
Аеродром у Београду се зове Аеродром Никола Тесла.[51]
Акцелераторска инсталација у Институту за нуклеарне науке Винча носи назив „Тесла“.
Током постојања Републике Српске Крајине је универзитет у Книну носио назив Универзитет „Никола Тесла“.[52]
Архивска грађа из Теслине заоставштине, из Музеја Николе Тесле, је на основу одлуке генералног директора Унеска, Коићира Мацуре, 16. октобра 2003. године уписана у регистар Унеска Памћење света.
Амерички хард рок бенд Тесла је назван по нашем научнику као израз захвалности што им је омогућио струју, без које не би постојале ни електричне гитаре.[53]
Године 1975. његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке.
10. јула 1990. године у америчком Конгресу је прослављен Теслин рођендан. На свечаности су говорила деветорица конгресмена и сенатор Карл Левин из Мичигена. Таква част у америчкој историји није указана ни једном америчком научнику, чак ни Томасу Едисону нити Александру Грејаму Белу.
Никола Тесла се налази на попису 100 најзнаменитијих Американаца (100 Greatest Americans - Discovery Channel).
Постоји небеско тело, астероид, 2244 Тесла коме је име дао астроном Милорад Б. Протић.[54]
Нилс Бор је једном приликом рекао: Теслини генијални проналасци дубоко су утицали на читаву нашу цивилизацију.
Амерички инжењер и професор Б. А. Беренд 1921. године у својој књизи је записао: Тесла није оставио другима ништа више да ураде. Када бисмо из индустрије искључили резултате Теслиног истраживачког рада, сви точкови те индустрије прес


Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo - podignemo.
Nazad na vrh Ići dole
http://febus.serbianforum.info/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači    

Nazad na vrh Ići dole
 

Najveći Srpski naučnici i pronalazači

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

 Similar topics

-
» Najveći Srpski naučnici i pronalazači
» Najveća solarna elektrana na svetu u Srbiji
» Srpski specijaliteti
» Srpski vladari
» Srpski običaji i verovanja

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
FEBUS :: DRUŠTVO :: Istorija-