Шта су митови?

Приповијести које припадају митолошкој традицији могу се посматрати из различите перспективе: мит можемо опажати као пуко приповедање, као религиозно сведочанство, као антрополошки документ и као још много тога. У сваком случају, коју год перспективу да одаберемо, истину је о миту немогуће сагледати ако занемаримо контекст у којем се мит рађа и развија. Митско приповедање припада предзнанственом мисаоном устројству у којем емотивна компонента преовлађује над чистом рационалношћу.

Размишљајући о томе како настају земљотреси, древни људи зацијело нису себи постављали питања која им је диктирала радозналост или апстрактна жеља за знањем. Свака природна појава која им је могла угрозити живот, изазивала је у њима запрепаштење и ужас, а страх се од непознатога могао одагнати само уз помоћ снажних симбола који су се првенствено обраћали људској машти, а не интелекту.

Ако се нека опасност, дакле, може изразити кроз симбол, онда је могуће и да креирате симболе са супротним предзнаком уз помоћ којих ће се негативни ефекти неутралисати. Погледајмо, на пример, мит о Глускапу и изворском змају где је моћни и опаки змај утеловљење суше. Спас пак доноси позитиван јунак, јунак у којем се синтетички изражава дух целог народа и којег тај народ, у случају потребе, може призвати служећи се одговарајућим обредима.
Има и других функција мита, као што су функције које се вежу уз питања о човекову постојању: о поријеклу живота и смрти и о космичком реду (међу нашим се примерима на то односе Пастир и Ткаља, Изанаки и Изанами, Изида и Озирис те Како је постао човек), или пак оне које се односе на друштвено устројство (пример је за то прича о Хијавата и пет племена). У сваком случају, такво се функционисање мита увек одвија кроз симболичко-имагинативан вид, а управо се у тој тачки древни свет сусреће са савременим.

Данашње друштво је засигурно прожето научно-рационалним начином размишљања, но емотивно се човеково устројство током времена у бити није много променило. Стога се митови, премда у промењеном облику ис промењеним садржајем, и даље стварају. Довољно је погледати лакоћу с којом се славне особе из света спорта, филма или политике често преображавају у симболе целе нације па чак и целих нараштаја. Дечји је свет у још већој мери преплављен митолошком активношћу. дете, суочено са светом који му је већим делом непознат, а кадшто му се чини и пун претње, ствара слике којима ће се заштитити, неживим предметима придаје вољу, трага за извесношћу апсолутних моралних норми, родитељске забране тумачи као праве правцате табуе. Не треба се, према томе, чудити што митолошке приче толико фасцинирају дете.

Митови, још и више него бајке, детету помажу у тумачењу сложености света. Реч је о тумачењима која се с временом мењају, зависно о развоју рационалности и спознаје, но која су у датом тренутку неопходна за усмеравање уравнотеженог интелектуалног и
емотивног сазревања. Ако, прочитавши причу Најдужи Манков дан, дете заиста поверује у то да се Сунце може ухватити конопцем, у питању је тек привремено увјерење чија је судбина да ускоро буде превладано, но које у овом тренутку представља нешто разумљиво. А управо та разумљивост омогућава развој когнитивних способности, и то онде где би чисто научно објашњење само изазвало збрку. (Детету би вероватно било много теже поверовати у чињеницу да се Земља, која се њему чини изузетно чврстом, окреће око Сунца).

Избор прича у овој књизи првенствено је прилагођен деци. Но, поред свог културног циља, циља који се састоји у томе да нам омогући упознавање са најважнијим митовима из Старога и Новога света, овај избор читаоцу пружа и прилику да се суочи са сопственим уверењима, да схвати и надвлада сопствени страх те да напослетку открије неисцрпну поезију у свему што постоји.

У сваком се делу света приповедају приче које говоре о пустоловинама митских јунака. Сваки народ на земаљској кугли има своје легенде које су се вековима преносиле од једнога нараштаја до другог. Читање митова сакупљених у овој књизи омогућиће ти да у једном маху упознаш многе крајеве. Kада упознаш ове странице богате симболима и значењем, пред тобом ће се отворити врата која ће те увести у културу и предају бројних и далеких народа те они за тебе више неће имати тајне.

Промотри картографски материјал који овде видиш и замисли узбуђења која ћеш доживети захваљујући овим митовима. Од легенде о Икару коју можда већ познајеш, па до дела нордијских јунака и открића чаробнога значења што га у себи носе симболи индијанских племена. Пут који те чека бит ће дугачак и пун чаролије.

Митови народа из целог света постаће тако и твоје власништво и помоћи ти да прошириш своје знање и изван граница света који те свакодневно окружује.

LEGENDA O KRALJU ARTHURU



Kralj Arthur bio je britanski kralj koji je vladao oko 500. godine. Arthur je jedan od najpoznatijih likova keltske mitologije. Bio je legendarni kralj srednjovjekovne Britanije i heroj jedne od najuzbudljivijih i često prepričavanih legendi. Prema njoj je rođen u Tintagelu, u pokrajini Cornwall kao sin kralja Uthera Pendragona i Igraine, žene vojvode od Tintagela. Legenda kazuje kako je vještac Merlin imao svoje prste u prevari koja je dovela do susreta ovo dvoje, ali je kao nagradu zahtijevao produkt ove unije, biće koje će on uzeti za svog štićenika, brinuti se za njega i podučavati ga. S vremenom je Arthur postao kralj Britanije te uz pomoć i potporu njegovog savjetnika Merlina držao dvor Camelot i bio vođa Vitezova okruglog stola.

Vitezovi su jahali u avanture na mjesta gdje su mogli postizati junačka djela, no njihova najvažnija misija je bila potraga za Svetim Gralom, prema kršćanskoj legendi, sretan pehar iz kojeg je Isus Krist pio na Posljednjoj večeri.

Arthur je imao 15 godina kada je njegov otac Lether Pendragon umro i bio pokapan na Stonehengu. Arthur je zatim okrunjen za kralja u Silchesteru. Nije bilo osobe koja je mogla nadmašiti Pendragona i mnogi su se veliki baruni borili za tron. Merlin je potaknuo nadbiskupa Canteburyja da pozove sve velikaše u London gdje je on pripremio ogroman kamen s mačem zabodenim u njega. Natpis oko mača je govorio sljedeće: „Onaj tko ovaj mač izvuče iz kamena i nakovnja , pravi je rođeni kralj cijele Engleske.“

No, premda su mnogi pokušavali, nitko nije uspio izvući mač iz kamena sve dok mladi Arthur nije došao i to učinio. Odmah je okrunjen za kralja i tako pobijedio svoje rivale u serijama borbi. U knjizi „Povijest britanskih kraljeva“ je s jedne strane bila opisivana kao najuspješnije djelo fikcije ikada napisano, a s druge strane bila optuživana kao zločin nad povijesnom istinom. On piše kako je Arthur sa svojim mačem Caliburom, koji je bio iskovan u Avalonu, porazio Škote i osvojio Irsku, Norvešku, Island, Dansku i Francusku u kasnijim varijacama mač dobiva ime Excalibur. Merlin i Arthur su otišli do jezera , kada je iz njegova središnjeg dijela izronila ruka držeći mač, on je pripadao Gospodarici Jezera koja ga je potom dala Arthuru. Kada Arthur umire i biva odnesen na Avalon, mač je vraćen u jezero.

Vrlo su proturječne priče o kralju Arthuru i o potrazi za Svetim gralom, za kojeg se mislilo da ima veliku moć izlječenja. U potragu za Gralom otišli su i sir Galahad, sir Percival i sir Bors. Došli su do dvorca Grala okruženog jalovom pustopoljinom i otkrili da Sveti kalež čuva ranjeni, nepokretni čuvar Kralja ribara. Samo na točno postavljeno pitanje koje se odnosi na Gral, Kralj ribara će ozdraviti, zemlja će se obnoviti, a oni će dobiti Gral. Sir Galahad je postavio točno pitanje, pa su trojica vitezova brodom odnijeli Gral u Sveti grad na Istoku koji se zvao Sarras, gdje je Galahad okrunjen za kralja. Precivala se vratio u Dvorac Grala, a Borsu Camelot. Daljnja sudbina Grala je nejasna zbog brojnih urota, posredovanja križara, katara itd.

Arthur se ženi sa Guinevereom, a kao svadbeni poklon od svog tasta dobiva okrugli stol koji ima 150 mjesta za sjedenje. Njegova sestra se udala za Lotha, vojvodu od Lothiana, i s njim imala dva sina, Gawaina i Modreda. Kasnije priče kažu kako je sam Arthur, ne shvaćajući kako je Lothova žena zapravo njegova sestra, spavao s njom i tako začeo Modreda. Upravo je ovaj incest doveo Arthura i Okrugli stol do propasti, onako kako mu je prorekao Merlin.

Kada je Arthur shvaio da su njegova žena Guinevere i njegov vitez Lancelot zaljubljeni, nije o tome želio nikome govoriti zbog svoje privrženosti Lancelotu. Ali Modred i Agravaine su mrzili Lancelota i izravno ga optuživali, ravno kralju u lice, a tužbe za preljub i izdaju bile su otvorene za javnost. Arthur nije imao izbora već je naredio Modredu da zatvori Lancelota, no ovaj uspijeva pobjeći u posljednjem trenutku. Neki vitezovi su otišli s Lancelotom, a drugi su ostali vjerni Arthuru, te na njegovu pohodu sa Gawainom u Francusku, protiv Lancelota, mnogi su hrabri vitezovi poginuli na obje strane. Modred, koji je ostao u Engleskoj privremeno vladati, pokušava ugrabiti krunu, a s njom i Guinevere. Arthur se vraća i u velikoj bitci traži Modreda, te ga konačno ubija kopljem. Ali kako ne bi bilo ružičasto, Modred zadaje smrtonosni udarac Arthuru. Sir Deivere mu predlaže da dođe do jezera i po njegovim uputama baca mač natrag u jezero, kojeg je prihvatila izronjena ruka, a potom ponovo nestala u dubine.

Vilinski brod dolazi po Arthura i odnosi ga na Avalon, zemlju besmrtnih heroja. Tradicija kaže da je Glastonbury taj mitski otok Avalon. 1191. godine, monaci su tu iskopali hrastov lijes iz 4 m dubine za koji su tvrdili da je Arthurov. Natpis koji je pronađen na olovnom križu unutar lijesa sadržavao je: „Ovdje leži pokopan kralj Arthur zajedno sa Guineverom, njegovom drugom ženom na otoku Avalon.“ Također je rečeno da je na Arthurovoj grobnici pisalo: „Ovdje leži Arthur, nekadašnji i budući kralj.“ Kosti su kasnije prebačene u gradsku crkvu, ali je grob uništen u doba engleske reformacije a kosti su nestale.




mysterywithus.com

MERLIN - KARIZMATIČNI, NEDOSTIŽNI ČAROBNJAK

Nakon što je nekoliko stoljeća igrao istaknutu ulogu u keltskoj legendi, Merlin se ponovno pojavio u 12. i 13. stoljeću, otkada se opisuje manje-više onakvim kakav je i danas.



Geffroi de Monmouth, velški učenjak, biskup i autor djela Vita Merlini (Merlinov život) iz 1148.g., i Robert de Boron, anglonormanski pjesnik koji je koncem 12. st. napisao Merlina, zaslužni su za obnavljanje Merlinova lika, koji se do tada smatrao bretonskim prorokom iz keltske legende; pretvorili su ga u sina demona i djevice, pridodali mu nadnaravne moći, i uveli u legendu o kralju Arturu, čak navodeći njega, a ne Artura, kao osnivača vitezova Okrugloga stola u 6. stoljeću.

Merlin se navodno rodio u Walesu oko 470.g., nekoliko godina prije Artura. Otac mu je bio rimski sudac, a majka vestalka (djevičanske svećenice posvećene rimskoj božici ognjišta Vesti), koja se kasnije povukla iz reda. U Rimskom se carstvu takav čin kažnjavao smrću pa je Merlinova majka, kako bi spasila život, tvrdila da je bezgrešno začela, te sucima objasnila da su dijete koje nosi odabrali bogovi. Kada se dijete rodilo, nazvala ga je Ambrozije, što znači besmrtan (budući da je ambrozija mitska hrana bogova).

Ambrozije je kasnije postao Merlin, a bio je ne samo bard, pjesnik, glazbenik i pjevač, već i druid, vidovnjak, čarobnjak i savjetnik Ambroziju Aurelijanu, kraljeviću koji je oslobodio britanski otok suprotstavivši se, negdje koncem 5. st., kralju i protjeravši njegove saske saveznike.

Prema legendi, britanskog su kralja jednoga dana njegovi vidovnjaci i čarobnjaci upozorili da mu se prijestolje našlo u opasnosti. Tvrdili su da je osoba za to odgovorna zapravo zao duh koji se suprotstavlja njegovim namjerama pod krinkom dječaka rođenog bez oca. Vladarevi vojnici krenuli su u potragu za tim djetetom te pred kralja doveli Ambrozija, budućeg Merlina, koji je tom prilikom iznio svoje prvo proročanstvo. Pred kraljem, njegovim vidovnjacima i čarobnjacima, otkrio je da se ispod zamka nalazi veliko jezero, te da je na njegovu dnu školjka u kojoj su dvije zmije: jedna crvena, a druga bijela. Kada su se njegove riječi pokazale točnima, školjku su razbili, a zmije oslobodili. Bijela je potom žestoko napala crvenu i u tri ju je navrata gotovo nadvladala. No crvena je nakon nekog vremena ipak stekla prednost i otjerala bijelu zmiju. Ambrozije je objasnio da bijela zmija simbolizira stijeg kralja i njegovih saveznika Sasa, a crvena britanski stijeg. Predvidio je i da će, nakon što ih izdajnički kralj triput nadvlada, Briti napokon ustati i protjerati tiranina i njegove barbare. Tako je doista i bilo, te je, prema legendi o Arturu, to proglašeno prvim Ambrozijevim čudom i prvim pravim proročanstvom. I tako je britanski bard postao druidom Merlinom.

U keltskoj legendi druid nije bio tek svećenik koji štuje drveće, izvore, stijene, mitska šumska stvorenja i duhove vatre, zraka, zemlje i vode. On je ujedno i liječnik, iscjelitelj, filozof, astrolog, čarobnjak, vidovnjak, pjesnik, glazbenik i učitelj, a imao je i značajan utjecaj u politici. Stoga se Merlina smatralo ključnim likom druidizma. Ostalo su učinile mašta i fantazija.

Nakon smrti Ambrozija Aurelijana, kraljevića koji je oslobodio Britaniju, Merlin je postao bardom njegova nasljednika, kralja Artura, kojemu je bio i vidovnjak, astrolog, čarobnjak i politički savjetnik. Pomagao je kralju tijekom junačkoga otpora, rata koji je koncem 6. st. opustošio zemlju, i tijekom kojeg su Briti, koji su se sklonili u Wales i u Cornwall, sa sjevera zemlje protjerali barbarske horde Sasa, Juta i Angla, koje su zauzele njihov otok. Pobjede kralja Artura bile su toliko dojmljive da su začudile njegove suvremenike, koji su ih pripisali njegovim nadnaravnim moćima.

Potkraj života, približno oko 560.g., Merlin je bio svjedok bratoubilačkog rata između velških i škotskih Brita, no ovoga je puta bio nemoćan. Ta je epizoda imala kobne posljedice po njegovo duševno zdravlje, kao i po njegovu vjeru u ljude. Vratio se u divljinu i nedugo zatim umro kao pustinjak negdje u šumama Cornwalla, okružen duhovima prirode. Druid, prorok i čarobnjak Merlin postao je junak legendi, a pretskazao je, između ostalog, rođenje kralja Artura, otpor Brita i poraz barbarskih osvajača.

Legenda se ubrzo proširila i izvan britanskog otočja, širom kršćanskoga svijeta. Nedugo nakon Arturove i Merlinove smrti papa Grgur Veliki poslao je nekolicinu redovnika benediktinaca da pokrste Brite. Tijekom stoljeća koje je uslijedilo, potraga za svetim Gralom pridala je novu dimenziju legendi o Arturu i Merlinu, postavši tako glavnom težnjom i ciljem vitezova Okrugloga stola. Kršćani su legendarne podvige arturovskih junaka isprepleli s biblijskim pričama, da bi na taj način lakše širili nauk o Kristu.

(D. Colin)

Zmajevi - legendarna mitološka bića

Simbol zla, ponekad i dobra, zmaj predstavlja misteriozne sile kojima se čovjek mora suprostaviti.Zmajevi su bili čudesna bića koja su u većini slučajeva rigali vatru. Imali su pandže lava, krila orla i moćni rep kojim su mogli nanesti veliku štetu (čitaj: massive damage).Prikazivani su drugačije u kineskim legendama, grčkim mitovima i srednjovjekovnim kršćanskim legendama. Kad kada je imao stotinu glava leđa oštra poput britve i tijelo prekriveno čvrstim ljuskama, uvijek je inspirirao teror i onaj tko bi ga ubio imao je zagarantiran status heroja-spasitelja. Iznad svega bio je čuvar blaga. Čuvao je Zlatno runo; uspavala ga je Jasonova voljena Medea. Čuvao je i vrtove hesperida gdje su rasne poznate zlatne jabuke; garancija vječnosti. Zmaj je zapravo bio čuvar besmrtnosti.



ZLO

Kao inkarnacija Sotone, zmaj se mogao zvati Leviatan. Predstavljao je mržnju i zlo, ignoranciju i tamu. Postoje dokazi o postojanju legendi o zmajevima na obalama Rhone između Arlesa i Avignona, u Normandiji blizu Villedieu-lrs-Roches te na otoku Batz. Bio je to ubojica koji je terorizirao zemlju, ali uvijek je postojao heroj koji je na kraju, poslje strašne i teške borbe, prekinuo klanje.

DOBRO

U Indiji zmaj je bio iskonski princip, poistovjećen sa riječju Agni ili Prajapati. Jahali su ga besmrtnici i posvetio je vodu iz koje je sve što je stvoreno, izronilo. Njegova snaga bila je fantastična i bio je simbol moći kineskih careva te keltskih naroda.
Svi koji su čitali Tolkinovog Hobbita sjetit će se strašnog zmaja Smauga, koji je čuvao blago i bio opak tip. Jedva ga ubiše ...
Mnoge legende pričaju o zmajevima i o borbama heroja sa zmajevima. Mogu se naću u svakoj religiji svijeta a ja ću vam ovdje spomenuti samo neke za koje sam ja čula.
Na primjer, spominje se sveti George, svetac zaštitnik Engleske, koji je spasio princezu od zmaja ubivši ga kopljem. Njegovo junaštvo je prikazano i na slici desno.
Jedna druga engleska legenda govori o kralju koji je živio sa svoje dvoje djece, kćerkom Margaret i sinom Childeom. Kad sin otputuje na more, otac upozna jednu čarobnicu i oženi se njom. Zloj maćehi je jako smetala ljepota kraljeve kćeri pa ju je pretvorio u užasnog zmaja koji je uništavao sve što mu se nađe na putu. Jedini način da se čarolija prekine bio je da Childe poljubi zmaja tri puta, i kad je to učinio zmaj se ponovo pretvorio u Margaret a ta čarolija je u isto vrijeme zlu čarobnicu pretvorila u žabu.
Postoji još jedna jako poznata germanska legenda o junaku Beowulfu, ona se doduše ne odnosi baš točno na Englesku ali ja sam je čitala u sklopu predmeta Engleskoj književnost pa sam je se sjetila. O njoj su čak snimljeni i filmovi. Legenda kaže (dobro, ispočetka nema puno veze sa zmajevima ali mislim da je u redu da je ispričam cijelu) da je Beowulf na poziv danskog kralja Hrothgara došao u njegovo kraljevstvo da bi ubio čudovište Grendela koje je ubijalo Hrothgarove podanike. Beowulf je naravno ubio Grendela, a poslije i njegovu majku i tako spasio Dance. Beowulfu je zahvalni kralj dao svoje prijestolje i Beowulf je u miru vladao 50 godina. I sad se tu pojavljuje zmaj koji počinje uznemiravati kraljevstvo jer mu je netko ukrao blago koje je čuvao. Beowulf u pratnji dvanaest prijatelja kreće ubiti zmaja, ali ga zmaj rani i svi prijatelji osim jednog ga napuste. Na kraju Beowulf uspije ubiti zmaja ali i on pogiba. Eto, nemaju sve legende happy end.
U hebrejskoj mitologiji postoji priča o hebrejskom proroku Danielu i njegovoj borbi sa zmajem. Priča kaže da je Daniel bio vjeran pomoćnik babilonskog kralja. U to vrijeme su Babilonci smatrali da je zmaj bog i molili su mu se. Da bi im Daniel dokazao da zmaj nije bog i pokazao im u kojeg boga oni zapravo trebaju vjerovati, pobijedio je zmaja u borbi i ubio ga. Time im je dokazao da je zmaj samo jedno smrtno biće i da mu se ne trebaju moliti.
Također postoji i priča o grčkom junaku Perzeju. Perzej je letio nad Etiopijom uz pomoć svojih krilatih čizmica. Daleko dolje na obali Crvenog mora spazio je prelijepu djevu vezanu za stijenu. Spustio se do nje i ona mu je ispričala da se zove Andromeda, i da je kći vladara Etiopije. Strašni vodeni zmaj je uništavao njihovu zemlju pa je proročica preporučila kralju da žrtvuje Andromedu zmaju. Perzej koji se zaljubio u Andromedu, odmah je odletio do njezinog oca i predložio mu da će otići ubiti zmaja i spasiti njihovu zemlju ako mu kralj obeća dati Andromedu za ženu. Kralj je pristao na Perzejev zahtjev. Taman kad se Perzej vratio do Andromede da joj priopći sretnu vijest, zmaj je strašno ričući izletio iz vode. Prema legendi, Perzej je iz borbe sa zmajem izašao kao pobjednik i od tada je Andromeda postala njegova žena.
U jednoj drugoj legendi spominje se grčki bog Apolon koji je ubio zmaja Pythona.
U skandinavskoj mitologiji postoji priča o čovjeku koji se pretvorio u zmaja. Zvao se Fafnir i bio je moćan, pohlepan i nasilan čovjek. Imao je čarobne moći. On je ubio svog oca i ukrao obiteljsko blago. Onda se pretvorio u zmaja i proveo je cijeli život čuvajući to blago. Njegov brat Regin zamolio je junaka Sigurda da ubije Fafnira i vrati obiteljsko blago. Međutim, sam Regin je planirao ubiti Sigurda nakon što ovaj vrati blago. Sigurd je saznao da Fafnir svoj brlog i blago napušta samo kad ide na obližnju rijeku popiti vode. Iskopao je rupu na putu koji je vodio do rijeke i sakrio se u nju. Kada je Fafnir prelazio preko te rupe Sigurd mu je odozdo zabio mač u srce i ubio ga. Onda je ispekao Fafnirovo srce i pojeo ga. Na taj način je stekao mogućnost da razumije govor ptica koje su ga upozorile da ga Regin želi ubiti. Tako je Sigurd na kraju ubio Regina i zadržao blago.
U Srbiji postoji legenda koja kaže da je tamo postojala jedna jako moćna čarobnica koja je jednom uhvatila zmaja i zarobila ga. Međutim, njen muž, koji je bio smrtnik, slučajno ga je pustio na slobodu. Zmaj je tada uhvatio čarobnicu i odnio je u svoj brlog. Tamo ju je držao zarobljenu dok nakon mnogo mjeseci njen muž nije došao, ubio zmaja i nju oslobodio.
Ali nisu svi zmajevi uvijek bili zli, niti su sve legende o zmajevima pričale i o junacima koji su ih ubili. U azijskoj državi Burmi (sada Myanmaru) postoji legenda o tome kako je nastao prvi rubin. Legenda kaže da je prije 2000 godina u Burmi živio zmaj koji je izlegao tri jaja. Od jednoga jajeta je postao kineski car, od drugoga vladar neke druge vjere, a od trećega je nastao rubin iz Burme.
Također postoje i priče u kojima zmajevi nisu glavni "likovi". Čula sam za jednu priču koja potječe iz Francuske o zlom duhu (ja bih pretpostavila ženskom) koji se zvao Le Succube. Ona je putovala zemljom na svom zmaju i zavodila je mlade pustolove da bi ih na kraju ubila poljupcem. Također jedna legenda govori čarobnici Marini koja je živjela u čarobnoj palači u Kijevu. Njen je ljubimac isto bio jedan zmaj. Ona je zavodila mlade junake koji su bili ubojice zmajeva i pretvarala ih je u volove i svinje. Ali jednom kad nije bilo njenih stražara nju je zaveo jedan junak i odsjekao joj glavu.



DOBRI ZMAJEVI

MJEDENI ZMAJEVI - ta vrlo inteligentna bića žive u pješčanim pustinjama. Prilično su prijateljski i vole pričati, ali su prilično sebični. Visoki su do 30 stopa. Njihovo je oružje plin za uspavljivanje, ili plin koji izaziva strah.

BRONČANI ZMAJEVI - obitavaju u podzemnim brlozima blizu velikih mora ili oceana. Često preuzmu oblik neke životinje da bi promatrali što ljudi rade. Brončani zmajevi su veći od mjedenih. Mogu dostići i do 42 stope u visinu. Postoje dva oružja koja oni koriste - grom ili plin koji odbija.

BAKRENI ZMAJEVI - oni nastanjuju razna kamenita područja i vole topliju klimu. Jako su inteligentni, ali i prilično sebični. Obično dostižu do 36 stopa u visinu, a njihova oružja su mlaz kiseline ili plina koji izaziva letargiju.

ZLATNI ZMAJEVI - mogu živjeti u bilo kojem klimatskom području, ali njihovi brlozi su uvijek od čvrste stijene - bila to pećina ili dvorac. Iako su ljubitelji plemenitih metala i dragog kamenja, a hrane se biserima i draguljima, zapravo su pravedni i dobri. Mogu preuzeti oblik životinje ili čak čovjeka. U tim oblicima ih najčešće srećemo. Visoki su oko 54 stope i jako su, čak možemo reći natprosječno inteligentni. Njihova oružja su ili mlaz vatre ili mlaz plina klora.

SREBRNI ZMAJEVI - oni se obično nastanjuju na planinskim vrhovima, u oblacima i na sličnim povišenim mjestima. Kao i zlatni zmajevi, i oni se mogu pretvoriti u životinju ili čovjeka. Dugački su 48 stopa, i također su vrlo inteligentni. Njihova oružja su mlaz leda i oblak paralizirajućeg plina.

PLATINASTI ZMAJ ILI BAHAMUT - Kralj dobrih zmajeva. Živi u ogromnoj utvrđenoj palači iza istočnog vjetra. On skoro četvrtinu svog vremena provodi lutajući zemljom u obliku neke životinje ili čovjeka. Najveći je od svih zmajeva, visok je čak 72 stope. Sedam velikih najodanijih i najsposobnijih zlatnih zmajeva su Bahamutovi čuvari, prijatelji i savjetnici. Oni žive s njim u njegovoj palači. Bahamut koristi tri oružja - mlaz mraza, oblak pare koja svakog koga dotakne pretvori u plinovito stanje i soničnu vibraciju od koje se meta raspadne.

ZLI ZMAJEVI

CRNI ZMAJEVI - crne se zmajeve obično može naći u močvarama i barama, iako ih ima i u raznim podzemnim brlozima, jer uvijek traže duboke i mračne pećine da se u njima nastane. Visoki su do 30 stopa i imaju prosječnu inteligenciju. Oni ubijaju tako što na žrtvu ispljunu kiselinu.

ZELENI ZMAJEVI - zeleni zmajevi izabiru podzemne pećine blizu ili u divljim šumama. Zmajevi te vrste imaju jako zlu ćud. Nisu nešto pretjerano inteligentni i dostižu visinu do 36 stopa. Njihovo oružje je oblak otrovnog plina.

CRVENI ZMAJEVI - obično se mogu naći u visokim brdima ili u planinskim područjima. Svoje brloge prave u podzemnim pećinama ili na sličnim mjestima. Jako su pohlepni i škrti. Od svih zlih zmajeva, ova vrsta je najgora. Visoki su 48 stopa i posjeduju visoku inteligenciju. Oružje crvenih zmajeva je vatra.

BIJELI ZMAJEVI - bijeli zmajevi preferiraju hladna područja za stanovanje. Njihovi brlozi su obično u ledenim spiljama ili dubokim podzemnim pećinama. Iako nisu inteligentni kao drugi zmajevi, jednako su zli i pohlepni. Visoki su samo 24 stope. Njihovo oružje je led.

KROMATSKI ZMAJ ILI TIAMAT

- Tiamat vlada prvom nizinom od Devet Paklova gdje okuplja sve zle zmajeve. Mrzi sve što je dobro, a obožava okrutnost i gomila zlato. Rijetko izlazi iz svoje spilje, ali ponekad dodje na Zemlju da tamo ostavi novog zmaja ili da pronadje još blaga. Tiamat ima pet glava, crna, crvena, zelena, plava i bijela. U isto vrijeme može žrtvu napasti sa svih pet glava, ubosti sa repom i bacati čarolije. Svaka glava ima oružje koje imaju niže vrste zmajeva te boje. Sve Tiamatove glave mogu se regenerirati, a regeneracija traje 24 sata. Kada je u svojoj spilji s njim su uvijek i njegovi stražari - po jedan crni, zeleni, crveni, bijeli i plavi zmaj. Tiamat je najinteligentniji od svih zlih zmajeva i dugačak je 60 stopa.

Izvor:sodifferent.blog.hr

Demoni

U religiji, narodnim predanjima i mitologiji, demon je natprirodno biće, ponekad Božija tvorevina koje je uopšteno opisano kao zloduh (mada van monoteističkih vera ne mora biti zao) ili bjes. Veruje se da se demon može prizvati i kontrolisati, što se uglavnom postiže magijskim ritualima. Takođe se često pominje da demon „opseda“ nekoga ili da je ušao u njegovo telo, pod čime se podrazumeva da je za postupke te osobe odgovoran demon ili više njih, a ne sama osoba.



U staroj Grčkoj reč demon (stgrč. δαίμων - duh, više biće) nije imala negativnu konotaciju: Platon, na primer, u Gozbi kao demona označava čak i Erosa (ili Erota), starogrčko božanstvo vezano za ljubav i žudnju. Sa druge strane, u monoteizmu demoni su uvek zlih namera i kušaju ili opsedaju čoveka. Ekvivalenti dobrih starogrčkih demona mogli bi se možda donekle pronaći među hrišćanskim anđelima, jer su bića stvorena od Boga. Najpoznatije pominjanje demona u hrišćanstvu verovatno je u Novom Zavetu, kada Hrist isteruje demone iz posednutog čoveka poslavši ih u krdo svinja mesto u ništavilo, time oslobađajući čoveka, i pokazujući samilost čak i prema demonima.

U današnje doba se verovanje u demone često smatra sujeverjem, mada postoje mnoge religije koje propagiraju veru u njihovo postojanje, kao i ona verovanja koja ih shvataju kao metafore ili simbole, a ne stvarna bića. Verovanje u demonske sile danas je najizraženije u neopaganizmu.

Hrišćanstvo propoveda da demoni postoje i da imaju određenu moć, ali da samo od volje čoveka zavisi da li će ga demon nadvladati ili ne. Verujući, čovek ima veću vlast od demona, jer kao zaštitnika ima Boga, Njegove svetitelje i anđele. Onaj čovek koji napusti Boga i odbacio zaštitu anđela čuvara, uvek dobije jednog ili više demona pratioca.

Demone su također zvali vragovima, ili palim anđelima. Demonski zavodnici žena su se zvali incubi; muškaraca succubi. A potomke takvih incubi demona i žena se smatralo vješticama.



U Knjizi postanka čitamo o anđelima koji opće s "ljudskim kćerima". Mitovi drevne Grčke i Rima izvještavaju o bogovima koji se prikazuju ženama kao bikovi, ili labudovi ili zlatna kiša i u tom obliku ih oplođuju. U jednoj ranoj kršćanskoj tradiciji, filozofija ne proizlazi iz ljudskog genija nego od demonskih spletki, od palih anđela koji odaju nebeske tajne svojim ljudskim bračnim drugovima. Izvještaji sa sličnim elementima pojavljuju se u svim svjetskim kulturama. Usporedno s incubima pojavljuju se arapski djinn-i, grčki satiri, hinduistički bhut-i, samoanski hotua poro-i, keltski dusii i mnogi drugi. U jednoj epohi opsjednutoj demonima, bilo je lako demonizirati one kojih se bojimo ili ih mrzimo. Tako se govorilo da je Merlinov otac incubus. Isto se govorilo za Platona, Aleksandra Velikog, Augusta i Martina Luthera. Povremeno cijele narode - na primjer Hune ili stanovnike Cipra - njihovi neprijatelji optuže da njima gospodare demoni.

U talmudskoj tradiciji arhetipni succubus je Lilith, koju je Bog stvorio iz prašine, zajedno s Adamom. Ona je istjerana iz Raja zbog neposlušnosti - i to ne Bogu, nego Adamu. Sve otada, ona provodi svoje noći zavodeći Adamove potomke. U drevnoj iranskoj i mnogim drugim kulturama, vjerovalo se da noćne izljeve sjemena prouzročuju succubi.


wikipedija