Dušanov zakonik



Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilosvetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje 21. 5. 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. 8. 1354. godine u Serezu. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.

Njime su utvrdjena opšta nacela društvenog uredjenja i predstavlja, u stvari, neku vrstu ustava. Pored uredaba ustavnog karaktera, sadrži kazneno-pravne i procesno-pravne odredbe kao i odredbe iz porodicnog i naslednog prava. Posebnu celinu predstavlja prvi deo Zakonika iz 1349. godine, koji sadrži 135 clanova. Zakonik je dopunjen 1354. godine od clana 136 do kraja. Radjen je na osnovu obicajnog prava, crkvenog zakonodavstva i grckih carskih zakona. Justinijanov zakon ušao je uglavnom u sve zbornike Dušanovog zakonodavstva.

Iako je feudalnog karaktera, odlikuje se humanošcu: zašticena su prava najnižih slojeva. Znacajno je da su u njemu proklamovana nacela zakonitosti - zakon je jaci i od suprotne volje vladara. Originalni rukopis nije sacuvan nego samo oko dvadeset prepisa iz 13. i 14. veka. Najstariji rukopis nadjen je u manastiru u Strugi. Kasnije je pronadjen prizrenski rukopis koji je sacuvan u Prizrenskoj episkopiji.

Dušanov zakonik je izazvao veliko interesovanje u svetu i ocenjen je kao "najlepše delo srpskog srednjeg veka".

Sadržina Zakonika

Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi) i meropaha (zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara.


Car Dušan, freska iz manastira Lesnovo, oko 1350.



Srbija u vreme cara Dušana, oko 1350.



Rad na Zakoniku je započet odmah posle krunisanja Dušana za cara Srba i Grka (u originalu: car Srbljem i Grkom) 1346. godine. U samom nazivu svoje titule car Dušan je istakao svoju nameru da bude naslednik Vizantijskih careva, a Srpsko carstvo je trebalo da nasledi Vizantijsko carstvo. Srbija je preko Zakonopravila svetog Save već 130 godina primenjivala rimsko-vizantijsko pravo, a Dušanov zakonik je predstavljao potpuno ujedinjenje srpskog i vizantijskog pravnog poretka u čitavoj državi. Car Dušan je želeo da sa jedne strane Zakonikom ojača centralnu vlast i učvrsti državu, a sa druge strane da obuzda zahteve srpske velike vlastele, koja se u doba njegovih osvajanja prekomerno osilila i svojim decentralizmom slabila državnu vlast. Detaljno su uređena prava i obaveze pojedinih staleža, kao i odnosi među staležima, da bi se na taj način uveo red u državi. Pored propisa kojima je uređivao položaj srpske crkve i vlastele, Zakonik je sadržao i propise bračnog prava, građanskopravne i krivičnopravne propise, kao i pravila sudskog postupka. S obzirom na širinu oblasti društvenih odnosa koje je uređivao, Zakonik se može smatrati za ustav srednjovekovne Srbije. Nema podataka o reagovanju srpske velike vlastele i o njenom mogućem protivljenju ovom Zakoniku.

U svakom slučaju, situacija u Srbiji se razlikovala od situacije u Češkoj u isto vreme. Tamo se vlastela otvoreno i uspešno suprotstavila zakonodavnom pokušaju Karla IV. Odlučan otpor češke velike vlastele (panova) sprečio je da Majestas Karolina bude usvojena u Sejmu.

Iako je Dušan ubrzo posle proglašenja Zakonika umro (1355), a srpska država uskoro došla pod Osmansko carstvo (1459), Dušanov zakonik je i dalje u narodu živeo, što najbolje dokazuju mnogi prepisi tog pravnog spomenika sve do 18. veka. Original Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali postoji preko 20 prepisa. Najstariji prepis (verovatno najbliži originalu) potiče iz Struge (14. vek). Posle njega sledi prepis iz Prizrena (15. vek), koji je najpoznatiji, a zatim niz kasnijih prepisa koji se sadržinom udaljavaju od starijih. Zakonik će biti upamćen kao vrhovni pravni akt koji je srednjovekovnu Srbiju uspostavio kao pravnu državu.


O izdanjima Dušanovog zakonika

Prva vest o prepisu Dušanovog zakonika potiče od mitropolita Jovana Rajića koji ga spominje u svojoj Istoriji. Njemu su morali biti poznati i prepisi koje su izrađivali gimnazijalci u Karlovcima, ali pošto su to bili prepisi sa očiglednim obeležjem skorašnjosti, nisu mu ulivali poverenja. Izdavač Istorije Stefan Novaković je, bez Rajićevog znanja, priključio njegovom delu i jedan prepis Dušanovog zakonika, koji se nalazio u posedu braće Tekelija. Ovo izdanje je bilo na osnovu lošeg prepisa, ali je ostavilo dubok utisak u tadašnjem učenom svetu. Ovo izdanje je preveo na nemački Johan Kristijan Engel 1801. Iako Engel nije dobro poznavao srpski jezik, pa mu je i prevod vrlo loš, pobudio je interesovanje kod širokog kruga čitalaca učene Evrope. U potrazi za drugim prepisima Dušanovog zakonika prvo je pronađen rakovački prepis, koji je objavio Georgije Magarašević. I ovo izdanje je bilo loše, ali je dalo osnovu za dalje proučavanje drugih prepisa.

Slovak Pavel Josif Šafarik je 1831. opisao tri prepisa Dušanovog zakonika (rakovački, ravanički i hodoški). Uskoro je štampao Zakonik na ćirilici i latinici, kao i nemački prevod rakovačkog prepisa, sa izvesnim dopunama iz hodoškog. Ovo izdanje je poslužilo Stojanu Novakoviću kao uzor za proučavanje novih otkrivenih prepisa Dušanovog zakonika. Do sredine 19. veka znalo se za deset prepisa. Novi polet u proučavanju Zakonika je donelo otkrivanje Prizrenskog prepisa. Stojan Novaković je 1870. štampao Dušanov zakonik prema ovom prepisu, ali ne u rasporedu kakav je zatekao, već ga je složio u lođički red, čime je samo otežao njegovo proučavanje, a svoje izdanje učinio praktično neupotrebljivim. Srećom, Teodor Zigelj je već 1872. štampao Dušanov zakonik na osnovu istog prepisa. To je bilo odlično izdanje za ono vreme. Prizrenski prepis će dugo ostati glavna osnova za utvrđivanje teksta Zakonika. Timotej Florinski je 1888. napisao obimno delo o Dušanovom zakoniku, u kome je štampao Zakonik prema struškom prepisu uz opširne komentare.

Stojan Novaković je 1898. štampao svoje drugo izdanje Zakonika, ponovo prema prizrenskom prepisu, uz dodatak 12 članova iz rakovačkog, ali i sa mnogim dopunama iz drugih prepisa (koje je smatrao manje vrednim od prizrenskog). Teže razumljive članove dao je u slobodnom prevodu. Ovo njegovo izdanje je do danas ostalo osnova za proučavanje, pa se uvek ponavlja broj članova i red kojim su poređani, jer su se brojevi povezali sa propisima. Poslednje je izdanje Nikole Radojčića iz 1960, koji se usredsredio na rekonstrukciju teksta, koja će biti što bliža originalu. Njegov prevod je odličan.

Danas je poznato da postoji 24 prepisa Dušanovog zakonika. Najstariji je struški prepis iz 1373. Nije sačuvan ceo, već samo oko 100 članova. Sledeći je atonski prepis (oko 1418), a iz tog vremena je i studenički prepis. Iz 15. veka su hilandarski, bistrički i prizrenski prepis koji ima najbogatiji tekst. U Rakovačkom prepisu (oko 1700) se jedino nalazi poslednjih 12 članova i Reč cara Dušana uz Zakonik.

Zakonik Cara Dušana


Zakon cara Dušana je bio najsavremeniji zakon srednjevekovne Evrope. U to vreme skoro nijedna evropska zemlja nije imala zvanični dokument kojim bi regulisala društveno delanje.

Neki od ovih članova su isuviše surovi za današnje vreme dok su neki iznenađujuće pravični i pošteni. Naravno, treba imati u vidu da je ovaj zakon sa preko 200 članova napisan 1349. i modifikovan 1354.



Brak

#2. O ženidbi: Vlastela i ostali ljudi da se ne žene bez blagoslova od svoga arhijereja, ili da ih blagoslove oni koje su arhijereji izabrali za duhovnike.

#3. O svadbi: Nijedna svadba da se ne učini bez venčanja, a ako se učini bez blagoslova u upita crkve, takvi da se rastave.

Blud

#54. O bludu vlastelinke: Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se obema ruke odseku i nos sareže.

Vojska

#61. O povratku s vojske: Kada dođe vlastelin s vojske kući, ili bilo koji vojnik, ako ga ko poziva na sud, neka bude kod kuće tri nedelje, a onda neka ide na sud.

#130. O crkvi: Ko na vojsci obori crkvu da se ubije i obesi.

#135. O vojsci: Vojska koja ide po zemlji carevoj, gde padne u kom selu, druga, koja ide za njom, da ne padne u to isto selo.

Grobovi

#20. O grobovima: I ljudi koji se vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, selo koje to učini neka plati vraždu (300 perpera), a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popopstvo.

Gosti

#160. O gostima ili putnicima: Ako se gde desi kome bilo gostu ili trgovcu ili kaluđeru, te mu uzme što otimačina, ili lopov ili kakva bila neprilika, svi takvi neka dođu carstvu mi, da im plati carstvo mi, što budu izgubili, a carstvo mi da traži kefalije i vlastelu kojima bude put predan i straže poverene. I svaki gost, i trgovac, i Latinin, da dođe prvim stražama, sa svim što ima i nosi, da ga straža straži predaje sa svim; ako li se dogodi te što izgubi, neka bude porota, što reknu verodostojni ljudi po duši da su izgubili s onim porotnicima, to da im plate kefalije i straže.

#171. O zakonu: Još zapoveda carstvo mi; Ako uspiše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo ruši zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako zakonik piše, sudije tom pismu da ne veruju, nego da sude i izvršuju kako je po pravdi.

Klevetnik

#165. O kleveti: Ako se nađe koji god klevetnik i goni koga klevetom, laži i spletkom, takav da se kazni kao lopov i razbojnik.

Mito

#24. I ako se nađe crkveni upravnik koji je uzeo mito, tome da se sve oduzme.

Otrovi

#109. O otrovima: Ko se utvrdi kao mađioničar i otrovnik, da se kazni po zakonu svetih otaca.

Obljuba vlastelinke

#53. O nasilju nad vlastelinkom: I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže.

Pijanica

#166. O pijanici: Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takovomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.

Planine

#81. O planinama: Planine što ih ima u zemlji carstva mi, koje su careve planine da su caru, a crkvene crkvama, a vlasteoske vlasteli, što je u čijoj državi.

#171. O prodavanju hrišćana: I ko proda hrišćanina u drugu neverničku veru, neka mu se ruka odseče i jezik sareže.

Siromašni

#28. O hrani siromasima: I po svima crkvama da se hrane siromasi, kako je propisano od osnivača; a ako ih koji od mitropolita i od episkopa, ili od igumana ne ushrani, takav da se isključi iz dostojanstva.

#64. O sirotici: Sirota kudeljica da je slobodna isto onako kao i pop.

#73. O siroti: Sirota koja nije kadra parničiti se ili odgovarati, neka odredi zastupnika koji će odgovarati.

Suđenje

#89. O pozivanju krivca: Ko pozove krivca pred sudije, pa pozvavši ne dođe na sud nego sedi kod kuće; ako onaj koji je pozvan dođe po roku pred sudije i pričeka po zakonu, on je slobodan od te krivice zbog koje bio pozvan, jer onaj koji ga je pozvao sedi kod kuće.

Sudije

#163. O sudijama: Sve sudije što god da sude da upisuju presude i da drže kod sebe, a drugo pismo napisavši da ga predadu onome koji je oslobođen na sudu.

#172. O sudijama: Sve sudije da sude po zakoniku, pravo kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi.

Tamnice

#185. O tamnici: Na isti način, koji drži tamnice carstva mi: da ne prime ničijega čoveka bez pismene zapovesti carstva mi.

Trgovci

#81. O trgovcima: Trgovce, koji idu po carevoj zemlji, da nije blastan silom smetati nijedan vlastelin ili koji bilo čovek, a ni razvaliti mu robu i novac silom natutrati; a ko se nađe da je silom rastovario ili rasturio, da plati pet stotina perpera.

#59. O kupcima: Koji kupci stignu noću na konak, ako ih ne pusti upravnik ili gospodar toga sela, da ostanu kupci u selu, po zakonu carstva mi, kako je u zakoniku, ako putnik što izgubi, onaj gospodar ili upravnik i celo selo da plati jer ih nisu pustili u selo.

Ubistvo

#86. O ubistvu: Gde se nađe ubistvo, da je kriv onaj koji je izazivao, ako bude i ubijen.

#96. O ubistvu: Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju.

Falsifikat

#138. O laži: Ako se nađe u čijem hrisovulju pripisano lažno slovo, i nađu se slova ispravljana i reči izmenjene na drugo nego što je carstvo mi zapovedilo, takvi hrisovulji da se razderu i onaj da nema više baštine.

Crkva

#25. O upravljanju crkvama: Crkvama da upravlja gospodin car i patrijarh i logotet, a drugi niko.

Carinici

#120. O carinicima: Carev carinik da nije vlasta smetati ili zadržati koga čoveka, da mu robu proda u bescenje; slobodno da prolazi svako po trgovima i po volji da se svako kreće sa svojom robom.

rodoslovlje.com