FEBUS

Život je igra
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi


Delite | 
 

 Sve o stresu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Diavolo
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 690
Reputation : 1
Datum upisa : 16.12.2011
Lokacija : Srbija

PočaljiNaslov: Sve o stresu    Pon Dec 19, 2011 6:21 am

Vrste stresa

Nastavak teksta o stresu psihologa Jovice Ćirića upoznaje čitaoce sa razlikama izmedju stresa, traume i krize kao i sa vrstama stresa.

Postoji par sinonima koji su slični i koji se često zamenjuju STRESOM. to su pojmovi TRAUMA I KRIZA. u tolikoj meri da ih pojedini autori sasvim izjednačavaju. Normalno je da medju njima postoji velika razlika i pojam STRES od prve Seliyeve upotrebe do danas je prilično izmenjen. Prvobitno definisan kao nespecifičan odgovor organizma na ugrožavajuće stimuluse iz spoljašnje i unutrašnje sredine tako da je danas teško reći šta stres jeste a šta nije. Na jedom od skorašnjih simpozijuma endokrinologa on je izjednačen sa pojmom “GREH”. Stoga i postoje predlozi da se stres zadrži samo kao pojam za jednu interdisciplinarnu oblast. Danas se spominju tri vrste stresa: sistemski ili fiziološki, psihološki i socijalni.

Sistemski ili fiziološki stres se odnosi na poremećaj sistema tkiva.

Psihološkim stresom označava se kognitivna procena ili percepcija pretnje. /Lazarus, Folkman, Epli, Trambal/.

Socijalnim stresom se označava raspad ili poremećaj socijalnih jedinica ili sistema a slični su mu pojmovi alijenacija i anomija.

Kaplan je pokušao da objedini psihološki i socijalni stres sintagmom “psihosocijalni stres”

I posle niza godina niko nije dao pravu definiciju stresa a što očigledno ukazuje na njegovu višedimenzionalnost i višeznčajnost.

Danas najbolje prolaze definicije koje se izvode iz same namere autora, šta ustvari on želi da kaže i na šta on najviše obraća pažnju, odnosno kako on lično shvata stres. U toj konstelaciji: STRES je reakcija, odgovor organizma na ugrožavajuće dejstvo stimulusa /stresora/ iz spoljašnje ili unutrašnje sredine; stres su sami stimulusi iz spoljašnje ili unutrašnje sredine i najzad stres je posebna vrsta odnosa čoveka i sredine.

Prva definicija stresa kao odgovor organizma H.Sely, funkcija organizma je odbrambena i pokušaj da se adaptira, stoga i nosi naziv “opšti adaptacioni sindrom”. Osnovna osobina mu je istovetnost reakcija bez obzira na prirodu stresora. Fiziološka reakcija se redovo odvija po već navedenim trostepenim fazama. Pored spoljašnjih Selje, kao izazivače stresa označava i emocije besa, straha, gneva, strepnje, i reakciju označava identičnom spoljašnjim stimulusima. Psihosomatske bolesti su rezultat adaptacije na dejstvo “unutrašnjih faktora”.

Stres kao stimulus promene u spoljašnjoj sredini najčešće se strukturiše kao odredjeni životni dogadjaj. Njigova iznenadnost, neočekivanost, masivnost i dugotrajnost imaju značenje stresa. Ali i hronični pritisci i konflikti u socijalnim ulogama su itekako stresni. Dobitak li gubitak u ulozi su stresniji od samih životnih dogadjaja.

Treće shvatanje stresa se fokusira na odnos čoveka i sredine. Ono j zasnovano na činjenici o postojanju INDIVIDUALNIH RAZLIKA u reagovanju na stres: isti životni dogadjaj ili istovetne promene u socijalnim ulogama, nekoga ostavljaju ravnodušnim a nekoga do te mere uzneire da je pomoć stručnjaka neophodna.

INDIVIDUALNE RAZLIKE u reagovanju na stres moguće je objasniti različitom kognitivnom procenom ugrožavajuće ili stresne situacije, odnosno kognitivnom procenom pretnje koja je u takvoj situaciji sadržana. Kognitivni procesi su uvek prisutni angažovani u situaciji stresa i oni su intervenišući konstrukti izmedju “susreta” sa stresom i reakcije na njega.

Stoga je svaki stres PSIHOLOŠKI stres, Tako on nije ni stimulus niti reakcija na njega – stres je takav odnos čoveka i okoline koji se procenjuje kao štetan, preteći i ugrožavajući. I tada imamo tri vrste kognitivnih procena pretnje: primarna, sekundarna i ponovna procena.

Primarnom procenom čovek sebi pruža odgovor na pitanje: “Šta je to što se dešava i kakav to značaj ima za mene?” Odgovor može da ukaže da je promena: a/ irelevantna, b/ benigna pozitivna, c/ stresna. Ako je situacija stresna ona može subjektivno da bude interpretirana kao. a/ gubitak/povreda, b/pretnja, c/ izazov.

Gubitak ima najveću stresnu vrednost. Emocionalne reakcije u situaciji stresa u vezi su sa subjektivnom interpretacijom promena: depresivni afekat i osećaj bespomoćnosti prate gubitak ili povredu, aknksioznost – pretnju a nada i mobilizacija energije izazov.

U sekundarnoj proceni pretnje čovek traži odgovor na pitanje:”Šta je u ovoj sitauciji moguće uraditi, ikao to najbolje učiniti?” Sekundarna procena pomaže u izboru najprikladnijih oblika ponašanja, u datom trenutku. Ti “najprikladniji oblici ponašanja” su različite strategije ili veštine prevladavanja koje mogu da budu od koristi.

Na proses sekundarne procene pretnje kao i na proces primarne procene pretnje utiču sredinski faktori i faktori ličnosti.

Od sredinskih faktora začajni su: lokacija pretnje, postojanje alternativa, sitauaciona ograničenja i prepreke.

Faktori ličnosti bitni za sekundarnu procenu su: snage Ega, mehanizmi odbrane, i motivaciona sruktura. /deo procene ličnosti uz pomoć psiholoških tehnika/.

Ponovna procena pretnje “stupa na scenu” onda kada primarna i sekundarna procena nisu dovele do željenog rezultata. Preispituju se raniji pokušaji I traga se za boljim rešenjem.

Razlika izmedju stresa i krize vidi se u subjektivnoj interpretaciji dogadjaja koji predhodi stresu ili krizi. Značenje koje čovek daje životnim dogadjajima je osnovna “diferentia specifika”. U stresu subjektivna interpretacija dogadjaja nema značaja dok je u krizi od presudnog značaja. Iz tog razloga neki autori prirodne katastrofe svrstavaju u stresove a dogadjaje u sferi intime krizama.

Stresom se bave – sistemi u okviru medicine, psihijatrije i psihologije.

Krizom se bave – sociologija, ekonomija.

NESKLAD izmedju zahteva sredine i mogućnosti individue da na te zahteve odgovori je zajednički imenitelj traume, stresa i krize i izražava osnovnu sličnost koja medju ovim pojmovima postoji.

U traumi nesklad je personološki, aktualno zbivanje i simboličko značenje, ranije traumatsko iskustvo je ključno. U stresu - sitaucionistički nesklad – zahtevi prevazilaze adaptivne mogućnosti individue.

Stanje nesklada – interakcionistički - je rezultat dinamičke sprege konfiguracije spoljašnjih okolnosti i subjektivnog značenja koje ona ima za osobu.

Homeostaza i njena reverzibilnost su odlučujuće važni za stres.

Traumom i stresom se naglašava patološki potencijal, krizom se akcentuje kreativni potencional koji se mo??e ozna??iti “zdravljem”. Neki autori traumu i stres označavaju rizikom i opasnošću a krizu kao mogućnost i šansu.

Trauma – psihoanalitički kontekst.
Stres – biološki kontekst.
Kriza – humanističko-egzistencijalni kontekst.

Jedna od podvučenih rečenica da je “Svaki stres – psihološki stres” zasnovana je upravo na strogo “INDIVIDUALNOM odgovoru svakog pojedinca. Faktori ličnosti bitni za sekundarnu procenu su: snage Ega, mehanizmi odbrane, i motivaciona struktura. /deo procene ličnosti uz pomoć psiholoških tehnika/.

Zašto naglašavamo unutrašnje faktore ličnosti kao metu na kojoj bi smo mogli raditi.

Upravo zbog toga što se u samoj srži psihičkog aparata, u susretu nesvesnih i svesnih delova ličnosti, odvija dinamika izvan naše kontrole i u njoj se stvaraju takvi derivati koje ne možemo razumeti u stvarnosti i realnom odnosu prema svetu. Nesvesni deo ličnosti pre svega odbrambeni mehanizmi Ega, spajaju prošla pre svega rana emocionalna iskustva /iskustva koja ustvari nikada nisu ni doživljena već samo apercipirana/ sa sadašnjim simboličkim predstavnicima iz realnog života i u toj meri ih kontaminiraju i usnažnjavaju do užasnih razmera. Ko je video katatonu pomamu može poverovati snazi psihičkih konflikata kada se otrgnu kontroli. Da pojasnimo samo apercepciju – radi se ustvari o jednom odbrambenom mehanizmu kod dece koja da ne bi doživela traumu lišenosti ljubavi koje očekuju od roditelja, odvaja svest od emocije, jer Ego ne bi mogao da preživi ovoliki naboj, te odcepljuje emocije od saznanja ili kognicije i smešta ih u tz. Primalne rezervoare po A. Džanovu. No oni ne miruju već se uvek pridružuju i prelamaju kroz prizmu psihičkog aparata spajajući simbolične dogadjaje sa realnošću i tako održavaju neurotični rezervoar.


Jovica Ćirić, psiholog - psihoterapeut


Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo - podignemo.
Nazad na vrh Ići dole
http://febus.serbianforum.info/
 

Sve o stresu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
FEBUS :: DRUŠTVO :: Psihologija-