FEBUS

Život je igra
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi


Delite | 
 

 Kako nas je evolucija učinila religioznima?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Diavolo
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 690
Reputation : 1
Datum upisa : 16.12.2011
Lokacija : Srbija

PočaljiNaslov: Kako nas je evolucija učinila religioznima?   Pon Dec 19, 2011 10:14 pm

Kako nas je evolucija učinila religioznima?

Istraživanja relativno nove naučne grane tzv. evolucijske psihologije u poslednjih nekoliko decenija pokazala su da se religija razvila kao nusprodukt kognitivnog razvoja čoveka i omogućila mu je kvalitetniji opstanak tokom evolucije. Mehanizmi koji omogućuju religioznost i danas su duboko usađeni u našu psihologiju.



Nauka se religijom bavi od kada postoji, a ključna pitanja na koja je pokušala da odgovori su koliko je religija utemeljena u našem umu, i koji je njezin izvor. Upravo ovo drugo pitanje područje je istraživanja evolucijske psihologije.

Teorija adaptacije

U evolucijskoj psihologiji postoji i teorija prema kojoj je religija biološka ili čak kulturna adaptacija, odnosno promena koja pomaže opstanku jedinke ili zajednice. U tom kontekstu postoji i teorija da se religioznost razvila kao adaptivni sistem koji nam omogućuje da se suočimo s idejom da smo smrtni. Zamislite prvog pračoveka čiji se mozak dovoljno razvio da postane svestan svoga postojanja, ali istovremeno i umiranja. Zbog povećanog straha od smrti on je podložan depresiji i stoga je nefunkcionalan. Dakle, razvoj inteligencije nosi određenu dobrobit i odgovarajuću štetu. Religioznost bi se tu mogla javiti kao sistem koji se nadograđuje na našu samosvest i omogućuje nam da budemo funkcionalni uprkos spoznaji o smrtnosti.

U početku je u nauci bilo gotovo blasfemično govoriti o evoluciji uma. Teorija evolucije bila je prihvatljiva samo "od vrata na dole", odnosno samo kada se govorilo o razvoju tela. Um se tada gledao kao "tabula rasa". Ali u novije vreme postalo je jasno da je on svojevrsna adaptivna kutija s alatima koji su nam omogućavali da savladamo probleme ključne za preživljavanje. Teorija evolucije je svojim istraživanjima ponovno u fokus vratila teme kao što su roditeljstvo, nasilje, delikvencija, saradnja i altruizam. Saradnja je bila jedan od velikih problema integracije u teoriju evolucije jer je bilo teško objasniti odakle koreni altruizma ako smo biološki sebična stvorenja. Ali studije su pokazale da se čovek ne brine samo za svoj opstanak, već i za preživljavanje svojih gena u čemu je važnu ulogu imala zajednica.


Kada je reč o religiji, evolucijsku psihologiju posebno zanima delovanje evolucionih pritisaka na njene specifične aspekte kao što su, na primer, rituali koji se razlikuju među verama, ali su svojstveni svim religijama. Još je Čarls Darvin primetio da je u svim društvima postojala ideja o paranormalnom, ako već ne i o religiji. Ali čemu je ona mogla da služi? Ugledni kognitivni naučnik Danijel Denet smatra da je mogla da poseduje tri funkcije: prvi je uteha, odnosno nošenje sa stresom; drugi je spoznaja – kada ne možemo shvatiti pravu narav prirode, rupe popunjavamo nadprirodnim, a treći je zajednica – religije omogućuju koheziju.

Bog u mozgu


Mikelanđelova slika u Sikstinskoj kapeli

Prva istraživanja evolucije religioznosti krenula su 1990-ih u potragu za Bogom u mozgu. Neko vreme bilo je popularno govoriti da postoji centar za Boga ili Božji gen. Nažalost, većina tih studija nije dala naročito vredne rezultate. Oni su bili uglavnom deskriptivni, a identifikovani centri u mozgu mogli su da se povežu i s nizom drugih funkcija. Ipak, zanimljivo je da je još Mikelanđelo u Sikstinskoj kapeli naslikao Boga i anđele tako da se u skupini jasno vide obrisi mozga, locirajući tako Boga u mozgu (desno dole).

U svakom slučaju, deo tela koji je porastao u poslednja 2 miliona godina bio je upravo mozak. Pretpostavlja se da je na to pogotovo utiecao razvoj jezika i naša sposobnost da predviđamo ponašanje drugih i potreba da ih nadmudrimo. U tako stvorenoj trci, čovek je morao da trči samo da bi ostao na mestu, odnosno da ne zaostane za suparnicima.

Teorija uma

Pretpostavlja se da je kroz ovaj proces čovek konačno razvio samosvest odnosno tzv. teoriju uma koja nije tako napredna kod ostalih primata. Neki oblik religioznosti uočen je i kod majmuna no samo u tragovima, dok je ona kod nas toliko izražena da se možemo nazvati homo religiosis ili paranormalis.

Šta je teorija uma? To je zapravo kognitivni mehanizam, a ne naučna teorija o umu. Mi smo ti koji imamo teoriju uma, odnosno mi prepoznajemo da i drugi imaju um kojim percipiraju nas.


Pamćenje protiv intuitivnog

Drugi kognitivni temelj percepcije nadprirodnog je pamćenje. Naime, pokazalo se da najbolje pamtimo stvari koje su minimalno protivintuitivne, odnosno koje malo odudaraju od normalnog. Takvo je pamćenje bilo evolucijski povoljno jer je bilo važno prepoznati i najmanje promene u okolini. To se ogleda u činjenici da deca dobro pamte priče u kojima likovi imaju sve normalne osobine, ali uz mala odstupanja, na primer, životinje koje govore (na vizualnoj ilustraciji Crvenkapica na motociklu). Na sličan način lako ćemo zapamtiti osobe koje imaju uobičajena svojstva poput osećaja, govora i misli, ali su nevidljive. Tako dobijamo duhove ili duše.


Religija kao sistem za kontrolu


Inkvizicija

Pretpostavlja se da su ljudi kroz istoriju evolucije većinu vremena provodili u manjim skupovima do 150 ljudi. Ovakvim načinom života razvijaju se veće zajednice čije članove više ne možemo sve da zapamtimo i povežemoi, pa se javlja potreba za mehanizmom koji će osigurati da delujemo kao jedan organizam, poput mrava.

Prema jednoj teoriji religija je neka vrsta natprirodne kontrole – primitivnih nadzornih kamera. Brojna testiranja ove ideje pokazala su da ljudi deluju moralnije kada su upozoreni da su pod nadzorom boga ili duhova.

Još jedna ljudska osobina koja ide u prilog religioznosti je naša sklonost da verujemo u zagrobni život.

Rituali

Na ulogu religijskih sistema u izgradnji zajednice upućuje i činjenica da postoje dva temeljna oblika religioznosti – imaginarni i doktrinarni. Prvi je karakterističan za male skupove kao što su lovačka plemena koja, ako su izložena stalnim ratnim sukobima, održavaju jako bolne rituale poput umetanja štapova u uretru muškaraca, šibanja i sl. S druge strane je doktrinarni oblik koji karakteriše veće zajednice poput hršćanske i prenosi veliku količinu znanja i zahteva pisanu reč, hijerarhijsku strukturu i česte gotovo umirujuće rituale koji omogućuju stalno utvrđivanje kompleksnih pravila kojima se društvo mora voditi. Doktrinarni oblici nastali su s razvojem većih društava. Zanimljivo je da rituali nemaju ulogu samo u religijskom kontekstu. Rituale inicijacije pronalazimo i u vojsci pa čak i u nekim poslovnim organizacijama.




vesti-online.com


Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo - podignemo.
Nazad na vrh Ići dole
http://febus.serbianforum.info/
 

Kako nas je evolucija učinila religioznima?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

 Similar topics

-
» Kako izrazavate emocije?
» Kako prilazite devojci?
» Psiho-test: Kako se nosite sa stresom?
» Kako sagledavam grešnost svoje duše ?
» Kako pristupate problemima?

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
FEBUS :: DRUŠTVO :: Religija-