Istorija ima i drugu stranu. Ona je prepuna raznih anegdota, zanimljivih događaja i neobičnih ishoda bitaka koji nisu u velikoj meri zastupljeni u udžbenicima i time ostaju nedostupni mnogima. Arheologija je prepuna predmeta čija je namena i dan danas nepoznata....

Ako znate neki podatak o nekom istorijskom događaju, ličnosti ili predmetu koji je vama bio zanimljiv, podelite ga sa nama.

Sneg od badema

Kralj Almotamid koji je polovinom XI veka vladao Seviljom naredio je da se na brdimo u okolini Kordobe zasade bademi jer njegova žena Itimad, nekada hrišćanka i robinja, nikada u životu nije videla sneg, a to je žarko želela. Tako bi u proleće, kad opadnu, bele latice bademovog cveta prekrile sve padine koje bi izgledale kao da su pod snegom.

**********************************

Bitka kod Karansebeša (današnja Rumunija) odigrala se tokom noci 17. septembra 1788. godine između više delova austrijske vojske.

Oko 100.000 austrijskih vojnika ulogorilo se oko grada Karansebeš. Husari (konjica) koji su prešli reku Tamiš u cilju izviđanja pristustva Otomanske vojske naišli su na grupu Roma koji su im ponudili rakiju. Husari su kupivši veliki broj buradi rakije napravili veselje.

Austrijska pešadija je uskoro i sama prešla reku i videvši žurku, zatražili su rakije i za sebe. Husari su to odbili i napravili su od buradi barikade oko sebe. Neko od vojnika je ispalio hitac koji je sve uzbunio. Ubrzo je došlo do puškaranja između dve strane a celu situaciju je pogoršalo to što je neki vojnik iz pešadije povikao "Turci!!! Turci!!!". U nastaloj panici vojnici sa obe strane su počeli da beže.
Kako je austrijska vojska bila sačinjena od Italijana, Slovena i drugih manjina nastojanje austrijskih oficira da zaustave metež i njihove komande "HALT! HALT!" protumačene su kao uzvici "Alah! Alah!".
Da bude još gore artiljerija je otvorila vatru po svojim vojnicima misleći da otomanska vojska napada. U mraku vojnici su pucali na svaku senku koju su videli. U opštoj bežaniji i sam austrijski car Josif II je pao sa konja.

Dva dana kasnije kada se otomanska vojska pojavila kod Karansebeša imala je i šta da vidi. Ne manje od 10.000 mrtvih i ranjenih vojnika austrijske vojske je ležalo na zemlji.

*************************

S obzirom da su kuće običnih stanovnika stare Atine bile vrlo neugledne i tesne, te da su se stalno pregrađivale, prepravljale i doziđivale, tako su gradske ulice bile jako uske, a u nekima od njih se zbog toga čak nisu mogla mimoići ni dva prolaznika. Stoga je bio običaj da građani, pre nego što će izaći iz svojih kuća, pokucaju sa unutrašnje strane na izlaznim vratima najavljujući na taj način svoju nameru slučajnim prolaznicima kako bi se izbeglo da se otvaranjem vrata neko povredi. Veruje se da upravo otuda potiče naš današnji običaj da svoj ulazak u neku prostoriju najavimo na isti način.

Takođe, zidovi su bili pravljeni od drveta i nepečenih cigli koje su bile povezivane blatom. Stoga ih je bilo lako probušiti, pa se lopovi nisu hteli zamarati obijanjem vrata i prozora, već su svoje pljačkaške poduhvate ostvarivali na lakši način, to jest bušenjem zidova. O tome najbolje svedoči i činjenica da je neki poznati antički provalnik dobio sasvim neobičan, ali potpuno primeren nadimak „Bušizid

Neosetljiv na otrov

Mitrida VI, kralj Ponta u Maloj Aziji, postao je tako otporan na smešu raznih otrova da nije uspeo da se otruje kada je odlučio da tako okonča život. Kralj je, zapravo, svakodnevno uzimao male količine otrova kako bi bio što otporniji jer je živeo u strahu da će ga neko otrovati. Kada je 63. godine pne pokušao da izvrši samoubistvo kako ne bi pao u ropstvo Rimljana, otrov koji je popio uopšte nije delovao. Na kraju je digao ruke od svoje namere i naredio robu da ga probode mačem.


****************************************************

Pogrebna povorka

Meksički predsednik Antonio de Santa Ana došao je na neobičnu ideju – da priredi pogreb svojoj amputiranoj nozi. Kada je decembra 1838. godine komandovao odbranom Vera Kruza, u borbi sa Francuzima teško je ranjen i morala je da se izvrši amputacija noge ispod kolena. Međutim, Santa Ana je pune četiri godine čuvao tu nogu u svojoj kući u Vera Kruzu i kada je postao predsednik i diktator priredio joj je pravi pravcati pogreb. Tako je 26. XII 1842. godine svečana povorka, uz prigodnu muziku, prošla ulicama grada Meksika, sve do groblja.
Dve godine kasnije, za vreme pobune u kojoj je diktator svrgnut, noga je nestala. Santa Ana je umro 1876. godine u bedi, gladan, slep i usamljen. Šta se dogodilo sa sahranjenom nogom, nikada se nije saznalo.

***************************************************

Neverni branioci

Britanski protestantski kraljevi i kraljice po zakonu ne smeju da postanu katolici niti sa njima mogu da sklapaju brak. Međutim, oni i dan-danas nose titulu branilaca vere (katoličke), a na britanskim novčićima još stoji znak F. D ili Fid Def (od latinskog Fidei Defensor). Papa Lav X dao je 1521. godine ovu počasnu titulu Henriju VIII u znak zahvalnosti što je napisao raspravu protiv Martina Lutera. Samo 13 godina kasnije, ljut što se papa usprotivio poništenju braka sa Katarinom Aragonskom, Henrij VIII je raskinuo sa Vatikanom i proglasio se poglavarem engleske crkve. Iako se papa složio da Henri VIII ovu titulu može da nosi samo za života, ona je zadržana i kasnije

Spora kočija vozi u smrt

Marija Antoaneta i Luj XVI verovatno bi izbegli giljotinu za vreme francuske revolucije da kraljica nije promenila plan bekstva. Umesto da je dozvolila kralju da 1791. godine napusti Pariz u psoebnoj, bržoj kočiji kao što je prvobitno dogovoreno, Marija Antoaneta je zahtevala da cela kraljevska porodica putuje zajedno. Zato je morala da se uzme druga, veća, ali i sporija kočija, pa su putnici zakasnili na sastanak sa svojim naoružanim pristalicama.
Kada su konačno stigli u mesto Varen, 60km od granice, bio je mrkli mrak i na jedvite jade su našli nove, odmorne konje i tako izgubili dragoceno vreme.

Još dan ranije u selu San Mehehud mladić po imenu Drue primetio je kraljevsku kočiju dok su u njegovoj štali menjali konje. Odmah je sakupio grupu revolucionara i beguncima preprečio put. Tako je kraljevska porodica uhvaćena i vraćena u Pariz. Luj XVI završio je na giljotini januara 1793. godine, a Marija Antoaneta devet meseci kasnije.


Femme Fatal

Sve snažne žene koje su svojim zavodničkim šarmom zaluđivale muškarce sirom sveta i ponekad ih koštale života i karijere dobile su naziv 'Femme fatale', što u prevodu s francuskog znači 'smrtonosna žena'.No,malo ko zna kako je taj naziv nastao tek u 19.veku.

Naime,naziv svoje poreklo može zahvaliti pariškim prostitutkama koje su bile omiljene među muškarcima iz visokog društva.

Kako je Evropom pre 150 godina vladala prava epidemija sifilisa,koji je pre pojave penicilina u 20.veku bio smrtonosan, prijateljice noći postale su glavni izvor ove polne zaraze.Muškarci iz sveta umetnosti,politike i
financija koji su često koristili usluge prostitutki tako su bivali zaraženi i na kraju od te bolesti i umirali.

Pariško društvo je vrlo brzo prostitutkama nadenulo naziv 'Femme fatale', koji se kasnije preneo i na ostale žene zbog kojih su muškarci gubili glavu.

Naziv se tako ukorenio u rečnik popularne kulture i obeležavao žene u poznatim filmovima koje su prouzrokovale propast glavnog lika.

Tako je najbolji primer ovakve 'smrtonosne žene' Catherine Tramell koju u filmu 'Niske strasti' glumi Sharon Stone, a koja u potpunosti uništi život detektivu Nicku Curranu kojeg glumi Michael Douglas.



No, i u stvarnom životu neke su žene zaslužile naziv 'Femme fatale' kao što je,na primer,Yoko Ono jer je često bila optuživana za raspad grupe The Beatles i za uništavanje karijere Johna Lennona.

Bez obzira na početne uzroke nastanka izraza 'Femme fatale', danas se on koristi vrlo slobodno i savremeni psiholozi se slažu kako taj naziv muškarci obično pridaju jakim ženama zbog vlastitih problema sa samopouzdanjem i razočaranosti životnim promašajima.

PO NJIMA SU DOBILI IMENA ...



• DŽON MONTEGJU IV VOJVODA OD SENDVIČA (1718 - 1792) - Pored nekih osobina, lord Sendvič je bio strastan kockar. Kada bi zaseo da pika karte, ne bi prekidao partiju ni za živu glavu. Kada bi ogladneo, zatražio bi od sluge da mu između dve kriške hleba stavi parče mesa. To bi pojeo ne trepnuvši, baš kao što mi danas smažemo sendvič i ne razmišljajući o tome ko mu dade takvo ime.

• KAPETAN ČARLS C.BOJKOT (1832 - 1897) - Nalazio se u službi vojvode od Erna sa zadatkom da od siromašnih Irskih seljaka - zakupaca ubira neopravdano visoke dažbine. Njegove zahteve su seljaci tiho i mirno ignorisali - bojkotovali. (Ovde kod nas u Srbiji ovo se danas kaže - dinkićevali su ga)

• LUJ BRAJ (1809 - 1852) - Nesrećnim slučajem Braj je oslepeo već u trećoj godini. Naučio je da čita iz veoma nepraktičnih i glomaznih knjiga u kojima su slova bila uveličana i ispupčena. Već sa 15 godina osmislio je sistem pisanja i čitanja pomoću ispupčenih tačkica. To je Brajova azbuka, koja se i danas upotrebljava.

• RUDOLF DIZEL (1858 - 1913) - Nemački inženjer koji je radio u Krupovoj fabrici, uspeo je da konstruiše motor sa unutrašnjim sagorevanjem, baziran na kompresionom paljenju, a koji koristi jeftiniji naftin derivat nego što je to benzin. Zako dobismo dizel motore.

•ŽOSEF GILJOTIN (1738 - 1814) - Ovaj poznati pariski lekar i poslanik u Parlamentu nije konstruktor poznate Giljotine. On se samo zalagao za to da se ovaj 'humaniji' metod izvršavanja smrtne kazne uvede umesto vešanja ili odsecanja glave mačem. Giljotinu je osmislio Dr. Antoan Luj, a napravio Tobias Smit.

• KAPETAM VILIJAM LINČ (1742 - 1820) - Pošto mu je dodijalo haranje jedne bande razbojnika u okrugu Pitsilvanije, u američkoj državi Virdžiniji, Linč je uzeo zakon u svoje ruke i uhvatio i kaznio (naravno linčovao) bandite.
• ŽAN NIKOT (1830 - 1897) - Dok je boravio u Portugalu, francuskom ambasadoru nikotu dospela je u ruke biljka duvana. Preneo ju je u svoju otadžbinu, gde je kasnije veoma uspešno poslovao duvanom i naravno - nikotinom.

• MAJOR VIDKUN KVINSLING (1887 - 1945) - Posle okupacije Norveške od strane fašističke Nemačke u II svetskom ratu, Kvinsling je, kao vođa omražene stranke Nacionalnog jedinstva, postavljen na čelo zemlje. Njegovo prezime postalo je sinonim za sve domaće izdajice koje se stavljaju u službu okupatoru svoje zemlje.

• ANTON ŽOZEF SAKS (1814 - 1894) - Nastavljajući tradiciju svoga oca, koji je u Briselu imao radionicu muzičkih instrumenata, Saks je konstruisao nekoliko instrumenata, od kojih je najpopularniji postao Saksofon.

• ETIJEN DE SILUET (1709 - 1767) - Pokušavajući da ponovo postavi na noge rastom opustošenu francusku privredu, ministar Siluet je zaveo izuzetno visoke poreze, koji su, za divno čudo, najviše opterećivali bogatiji svet. U roku od osam meseci, bio je primoran da podnese ostavku. Ime mu je uskoro postalo sinonim za promašene, prazne pokušaje i stvari, kao što je svet iluzija i senki - silueta.

Izgubio presto zbog gojaznosti

Da li ste znali da je bilo kraljeva u istoriji koji su čak i presto izgubili zato što su bili debeli?

Sančo I od Leona (955—958 i 960—965) bio je 958. godine zbačen s prestola između ostalog i zato što je bio toliko debeo da nije mogao da uzjaše konja i jaše rame uz rame sa svojim podanicima. Potražio je pomoć svoje babe i kraljice Navare, Tode Aznares, koja je opet zatražila od svog rođaka, kordopskog kalife Abderamana III, da joj ustupi svog ličnog lekara, Jevrejina Hazdaja ben Šapruta, kako bi ovaj pomogao nesrećnom Sanču da oslabi i povrati autoritet i presto. Sančova dijeta je skupo koštala njegovu babu — morala je da preda kordopskom kalifi neka utvrđenja u Kastilji, pored drugih ponižavajućih zahteva. Dok je Sančo u Kordobi gubio kilograme uz pomoć vegetarijanske dijete jevrejskog lekara, Toda je izdejstvovala sklapanje saveza između Navare i leonskih plemića vernih Sanču, sakupila vojsku koja je 959. godine potukla Sančove protivnike i vratila ga na leonski presto.

********************

Kad Viking polaže zakletvu...

Vikinški vođa Rolon našao je veoma domišljat način kako da položi vazalnu zakletvu franačkom kralju, a da ipak ne klekne…

Tokom 9. veka teritorije pod vlašću Karolinga često su napadali severnjački pljačkaši Vikinzi ili Normani (Severnjaci). U Zapadnoj Franačkoj, današnjoj Francuskoj, Normani su početkom 10. veka zauzeli priobalne krajeve oko ušća Sene. Da bi sprečio dalje upade Normana rekom Senom u unutrašnjost sve do Pariza, kralj Zapadne Franačke Karlo III Glupi (893—923) rešio je da pokuša da pridobije severnjake naseljene na teritoriji njegove kraljevine. Na taj način, Karlo se nadao da će Normani kad budu bili u njegovoj službi, braniti franačke teritorije od naleta njihovih saplemenika.

Sporazum između franačkog kralja i normanskog vođe Rolona sklopljen je u Senkleru na Eptu 911. godine. Karlo Glupi je time ozvaničio normanska osvajanja, dok je Rolon postao jedan od njegovih vojvoda koji mu je sada dugovao vazalnu zakletvu i vernu službu. Međutim, u srednjovekovnoj tradiciji najbolje je ostao zapamćen način na koji je Rolon položio vazalnu zakletvu. Po običaju, vazal je trebalo da klekne na jedno koleno i poljubi svog seniora u stopalo. Da bi ispunio i ovaj uslov, vikinški vođa je jurnuo na franačkog kralja, oborio ga na zemlju, a zatim mu podigao nogu koju je trebalo da poljubi. Nakon ovakvog obreda inicijacije, Rolon je postao prvi vojvoda oblasti koja je kasnije, zahvaljujući svojim stanovnicima Normanima, dobila ime Normandija.

„Од Кулина бана”

Свако од нас чуо је бар један од следећих израза: „Од Кулина бана”, „Од Кулина бана и добријех дана”, „Немој да ми причаш од Кулина бана” или „Развезао од Кулина бана”. Реч је, наравно, о једном од владара босанске средњовековне државе - бану Кулину (1180-1204). С гледишта језика, побројане крилатице, саме по себи, означавају временску одредницу и оне су у народној свести помало магловит појам
неких давних времена. Истовремено, њихова језгровита порука указује на благостање које се везује за личност Кулина бана.

Још је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у знаменитом делу „Краљевство Словена”, објављеном на италијанском језику у Пезару 1601. године, забележио народно сећање на срећне дане и изобиље у Кулиново доба. Истоветно предање о босанском владару налази се и у спису Орбиновог савременика и суграђанина Јакова Лукаревића. Ово народно веровање, које је свакако настало пре поменутих дубровачких писаца, не само да се одржало до новијег доба него се временом ширило и попримало нове митске наносе.

Шта кажу историјске чињенице? У почетку су се историчари нашли у великој недоумици јер Кулинову омиљеност није било могуће објаснити ни личношћу, о којој се готово ништа не зна, ни владавином која се, према сачуваним сведочанствима, није издвајала ни од претходника ни од наследника. Штавише, ни опште политичке прилике у тадашњој босанској држави, смештеној између Византије и Угарске и изложеној двоструком притиску, не дају упориште за формулацију „Од Кулина бана и добријех дана”. Ни о каквом благостању, које би се касније тако дуго памтило, није се могло говорити. Зашто Кулин бан а не, на пример, Твртко I Котроманић (бан 1353-1377, краљ 1377-1391), највећи владар средњовековне Босне?

Ипак, постоји објашњење! Историчари су га наслутили и образложили на основу једног стварног извора. Реч је о дипломатичкој исправи, врсти извора којима, ако су аутентични, историчари поклањају пуно поверење. У питању је повеља Кулина бана, иначе најстарији ћирилички документ босанских владара, која је издата Дубровчанима. Овом исправом Кулин је дубровачким пословним људима јемчио слободу трговине без уобичајених царина. Радило се, дакле, о јединственој, несвакидашњој повластици коју су Дубровчани уживали само у Босни, али не и у околним државама. Догодило се да су касније Дубровчани изгубили поменуту привилегију, па су отуда настали вајкање и жал за старим, добрим временима. Наравно, није случајно што су управо у Дубровнику, као носталгично сећање на златно доба његовог пословања, уобличене прве изреке о босанском бану. У колективном сећању житеља Дубровачке републике он је упамћен као добротвор који је допринео њиховом изобиљу и благостању, па, тако, у граду под Срђем налазимо историјску подлогу „добријех дана” Кулина бана.


„Пуши као Турчин”

Сва истраживања широм света показују да је пушење цигарета, упркос свим упозорењима која се могу прочитати на свакој паклици, или, чак, законским забранама, планетарна појава и да огроман број људи ужива у дуванском диму. При том, пол и узраст не играју никакву значајнију улогу. Готово сваког дана можемо да чујемо како неко за неког другог каже да „пуши као Турчин”. Откуд тај израз, то поређење које се одомаћило у свим народима и које Турке проглашава некаквим незваничним првацима у наклоности према никотину?

Погледајмо историјске чињенице! За разлику од кафе, чија појава није повезана с европским прекоокеанским открићима - без обзира на чињеницу што место њеног порекла још није научно доказано (Етиопија, насеље Кафа или Јемен!?) - дуван је у Европу стигао из Америке и потом се ширио даље на исток. Прва искуства морнара, које је 1492. године предводио Кристофор Колумбо, као да су пала у засенак, па се о дувану почело више говорити тек средином 16. столећа. Будући да је у почетку узгајан готово искључиво као лековита биљка, прве зараде припале су вештим и предузимљивим апотекарима. Тек од краја 16. века почело је прилично масовно уживање у дувану и то на три начина: пушењем, ушмркивањем и, ређе, жвакањем.

Није на одмет указати на чињеницу да су биљка дувана и кључни алкалоид названи по Жану Никоту, француском амбасадору у Португалу, који је Катарини Медичи 1560. године препоручио дуван као лек против мигрене. Дуван је из Португала и Шпаније стигао у Енглеску, где су осамдесетих година 16. века већ произведене прве керамичке луле. Потом је доспео у Холандију и Француску, а касније се раширио по Аустрији и Угарској. Уопште, пушење дувана брже се распростирало него уживање кафе, како у Европи тако и на Истоку. Занимљиво је напоменути да се уживање у дуванском диму ширило упркос многобројним забранама и прилично снажној кампањи против пушења.

Прве поуздане вести о појави дувана у Османском царству саопштава Ибрахим Печеви четрдесетих година 17. века посвећујући му, као и кафи, уосталом, читаво поглавље. Овај хроничар износи податак да су дуван 1600/1601. године донели „енглески неверници”, али, најпре, препоручујући га „као лек против неких болести влаге”. Сва је прилика да је до прве забране уживања у дувану, његовог гајења, као и места где се пушило, дошло у доба султана Ахмеда I (1604-1617). За име Мурата IV (1623-1640) везује се најдоследнија примена најстрожих казни - вешање на лицу места! Ове ригорозне мере укинуте су тек после 1688. године и то због политичке кризе коју су проузроковали турски порази у рату са Светом лигом. У међувремену се показало да ни најстроже казне нису биле у стању да искорене „порок” који се попут шумског пожара ширио Османским царством. Уосталом, и у наше време људи су груписани у две велике и супротстављене групације, пушаче и непушаче, између којих неретко тиња својеврстан рат.

Сматра се да је израз „пуши као Турчин”, по свој прилици, настао на тлу западне Европе, из пера тамошњих путописаца који су походили Османску царевину и Турке често приказивали с чибуком или наргилама, како, уз добро знану источњачку смиреност и обдареност за угађање, уживају у облацима дуванског дима.

Ko je prvi precizno izračunao obim Zemlje?



Eratostenes (284-202 p.n.e.)

Grčki matematičar i astronom Eratostenes (284-202 p.n.e.) iz Assuan-a je prvi precizno izračunao obim naše planete. Njegovi proračuni su se zasnivali na procjeni da tijelo nema sjenke kada je sunce tačno iznad njega.
21. juna uočio je da on, kao i bunar pored kojeg je stajao, nemaju sjenku kada je sunce tačno iznad njih. Na isti dan, godinu dana kasnije, kada je boravio u Aleksandriji (800 km južnije od Assuan-a), vidio je da objekti imaju sjenku.

Ustanovio je da razlika u oba ugla iznosi otprilike 50-ti dio jednog kruga - otprilike 7 stupnjeva, i iz toga je zaključio da udaljenost između Assuan-a i Aleksandrije iznosi 50-ti dio obima Zemlje. 40.000 km, koje je tada izračunao kao obim Zemlje, skoro je identično modernom izračunu koje danas imamo, naime 40.008 km.

Kako se meri brzina svetlosti?



Galileo Galilei (1564 - 1642)


Prvi čovjek, koji je pokušao izmjeriti brzinu svjetlosti, bio je Galileo Galilei. Sve do kraja 17-tog vijeka, naučnici su vjerovali da svijetlost nema brzinu, već da svaku daljinu prelazi u jednome trenu. Galileo i njegov asistent su jedne noći uzeli potamnjene fenjere i odlučili da izmjere brzinu svjetlosti na udaljenosti jednog kilometra.
Galileo je mjerio vrijeme koje prolazi dok vidi svjetlost koju bi njegov asistent upalio/pokazao. Kada bi razmak između ta dva fenjera bila d (distanca) - kao što smo naveli, razmak je bio 1 kilometar, a t izmjereno vrijeme, tada bi mogli sa teoremom 2d/t izračunati brzinu svjetlosti. (Galileo je naravno uzeo u obzir vrijeme reakcije). Neku vidljivu razliku nije dobio. Nije ni čudno, jer svjetlost u jednoj sekundi predje 299 792 458 metara, znači skoro 300 000 kilometara. Dok u jednom trenutku svijetlost pređe više od 7 puta put oko cijele Zemlje. Galilejova udaljenost bi značila, da svijetlost taj put pređe za 0,000 007 sekundi!

Danskom astronomu Ole Romer je uspjeo prvi seriozni pristup tom mjerenju. On je otkrio da vrijeme koje protiče pri zatamljenju jupiterovog mjeseca - satelita, je u odnosu sa udaljenosti Jupitera prema Zemlji. Ako je Jupiter bio na svojoj orbiti oko Sunca bliži Zemlji, sjenku koju je mjesec - satelit bacao na njega, bila je vidljiva ranije nego prema proračunima. Romer je po tome zaključio, da vrijeme koje prolazi dok to vidimo, je vrijeme koju svijetlost treba preći. Izračunao je brzinu svjetlosti sa 225 000 km/s.

Francuzi Armand Fizeau i J.B.L. Foucault ekspiremtisali su sa prizmama i došli su do 1000 kilometara današnjoj spoznaji brzine svijetlosti. Danas postoje mogućnosti izračunavanja brzine svjetlosti do u centimetar. Jedna je od tih je i najjednostavnija. Astronauti Apolo - misije su postavili ogledalo na mjesecu, a naučnici na Zemlji su sa laserom "gađali" to ogledalo i izmjerili vrijeme koje prolazi Zemlje do Mjeseca i nazad (otprilike 2,5 sekundi). Ako bolje razmislimo, ta ideja i nije baš daleko od načina na koji je Galileo pokušao izmjeriti brzinu svijetlosti...

Primjer:



Gorniji dio slike, pokazuje putanju mjeseca oko Jupitera odozgo, donji dio slike prikazuje putanju vidljivu sa Zemlje.

Deset istorijskih ličnosti sa kojima verovatno nikada ne biste poželeli da sedite za istim trpezarijskim stolom

Meri Melon,poznatija pod nadimkom Tifusarka Meri, najpoznatiji je prenosilac bolesti na svetu. Radeći kao kuvarica u Njujorku pre Prvog svetskog rata, bila je lično odgovorna što je 53 puta izbijala tifusna groznica i razbolelo se oko 1.300 osoba, od kojih su najmanje tri umrle. Često je menjala ime izbegavajući inspektore zdravstvene službe. POslednje 23 godine života Meri je provela izolovana u karantinu državne bolnice, tvrdeći do samog kraja da je nedužna.

Rimski car Aulo Vitelije (15-62. godine) usavršio je "veštinu" povraćanja gurajući pero u grlo. Činio je to između dva obroka da bi ponovo mogao da se baci na ždranje i pijančenje. Bio je poznat i po svojim neobičnim kulinarskim ostvarenjima od kojih je najpoznatije bilo "Minervin štit" - ogromna porcija specijaliteta na srebrnom poslužavniku. Vitelije je razaslao rimsku mornaricu na sve četiri strane tada poznatog sveta sa zadatkom da traže nove sastojke za njegova jela. Za neka od njih bio je, između ostalog, potreban mozak pauna, džigerica štuke, jezik flaminga...

Ana Bolen ( 1507 - 1536 ), engleska kraljica, inače druga žena Henrija VIII, imala je neprijatnu naviku koja je prvi put uočena tokom njenog svečanog krunisanja u junu 1933: da povraća između dva jela. Kraljica je čak uposlila jednu dvorsku damu koja je imala samo jedan zadatak - morala je da pridrži čaršav kad god bi joj se učinilo da će Njeno veličanstvo povratiti. To je, međutim, bio jedan od sitnijih Aninih grehova. Svojim držanjem i postupcima ona je odbila od sebe i rođake i prijatelje, a s vremenom je i između Henrija i nje dolazilo do sve većih nesuglasica. Godine 1953. optužena je za preljubu i smaknuta sa bratom i nekolicinom upadljivo bliskih prijatelja sa kojima je, tobože, varala muža.

Fridrih II Hoenštaufen (1194 - 1250) nemački kralj i rimski car, poznat kao kralj dveju Sicilija, proučavao je ljudske probavne organe nalazeći žrtve među gostima koje bi pozvao na ručak.

Benito Musolini ( 1883 - 1945 ), italijanski fašistički diktator koji je voleo da lomi hleb svojim gostima, dugo se lečio ne bi li se oslobodio opasnog parazita, džinovske pantljičare. Prema svedočenju Musolinijevog lekara Alda Kasteljana, specijaliste za infektivne bolesti, pantljičara izvađena iz dučeovog tela bila je ogromna, "pravi hipertrofirani fašistički primerak".

Svečane gozbe na dvoru kineskog cara Ših Hua iz 4. veka nove ere bile su veliko iskušenje za njegove goste i pravi užas za lepe devojke i žene sa njegovog dvora. Car bi izdvojio neku od njih, naredio da joj se glava odseče a telo skuva i podeli gostima. Vrhunac krvave gozbe bilo je carevo naređenje da se glava nesrećne lepotice pronese na poslužavniku kroz prostoriju pre nego što se gosti late jela kako bi im dokazao da nije žrtvovao najružniju od svojih milosnica.

Petar Veliki ( 1672 - 1725 ), ruski car, imao je za vreme obeda, svedočili su neki njegovi savremenici, manire "krštenog medveda". Često se penjao na sto i po tanjirima i priboru za jelo gazio svojim neopranim nogama, što je vrlo teško poverovati za vladara koji je Rusiju izveo iz srednjevekovne zaostalosti.

Semjuel Džonson ( 1709 - 1784 ), slavni engleski pisac i leksikograf, kome je slavu donelo najpre čuveno izdanje Šekspirovih dela i studije o engleskim pesnicima, izgledao je grubo, nezgrapno, neuredno, a u stvari bio je jedan od najosetljivijih i najduhovitijih ljudi engleske književnosti. Imao je neutoljiv apetit, a kada se tome doda neuglađeno ponašanje za stolom čoveka koji je, prema kazivanju Semjuela Bosvela, halapljivo gutao jelo i piće sve dok mu znoj ne bi potekao niz obraze, nije teško zamisliti kako su se osećali prisutni za trpezom. Džonsonovo omiljeno jelo, koje je dobijao u jednoj krčmi, bio je ogroman puding, filovan biftecima, bubrezima, ševama i gljivama...

Heliogabal, ili Elagabal, kako su zvali rimskog cara Marka Aurelija Antonina ( 204 - 222 ), jedan od najrazvratnijih rimskih vladara, voleo je da iznenađuje svoje goste raznim egzotičnim jelima. Na njegovom jelovniku obavezno su bili mozak flaminga i kamile, glave papagaja i svinjska vimena. Povremeno bi se zabavljao iznoseći gostima verne kopije hrane koju je on jeo, ali načinjene od drveta, slonovače, gline ili kamena. Gostima nije bilo dozvoljeno da mu kvare igru - očekivalo se da se ponašaju kao da se ništa neobično nije desilo.

Luj XIV, poznat kao Kralj Sunce ( 1638 - 1715 ), koga poznati portreti prikazuju kao živahnog malog čoveka, bio je i te kako debeo. On i svi francuski kraljevi posle njega, bili su nezasite izjelice, prepoznatljivi po geganju svojstveno ljudima koji prekomerno jedu i neuljudnom ponašanju za trpezarijskim stolom. Samoljubivo lice apsolutiste kome se pripisuje izreka "Država sam ja", voleo je, i vodio raskošan život. Čak i kada se približio osamdesetoj godini njegova halapljivost zapanjivala je posmatrače i plašila njegove lekare, pa su počele da kruže priče da se u telu Njegovog veličanstva nastanila džinovska nezasita pantljičara. Pred kraj života, kralj je imao teškoća i s unošenjem hrane u usta jer su mu lekari, vadeći nekoliko kvarnih zuba, slomili gornju vilicu i teško povredili nepce.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2428/1998