Religije sveta

Danas hermetisti citavog sveta tumace sadašnjost i prošlost na fonu predskazanja pojedinih religija, išcitavajuci buducnost po nacelima profetskog sadržaja...

Ljudi su do sada verovali u sve i svašta... Postojali su ljudi koji su verovali u Feniksa, u Svetu kravu, u Isusa, u Budu, u sudbinu, u istinu, u cast, u bol, u patnju...

Postojali su ljudi koji su verovali samo u sebe i samo sebi, ali najzanimljiviji su od svih oni koji veruju da ne veruju ni u šta...

Kako se topografski svet sve više civilizacijski razvijao, tako se, paralelno razvijao i rastao i duhovni svet, pa tako danas gotovo da i ne znamo tacan broj religija (niti njihovih vrsta i podvrsta) koje se protežu, ako cemo navoditi samo one najvece i najdominantnije od hrišcanske religije, Islama, africke, australijske, hananske, keltske, centralnoamericke, dualisticke religije, Budizma, Konfucijanizma, preko egipcanske, germanske, grcke, helenisticke, hetitske, mesopotamijske religije, pa sve do Hinduizma, Ðainizma, Judaizma, Indo-evropske religije, Severnoamericke, Rimske, slovenske i balticke, Šamanizma, Šinta, južnoamericke, Tibetanske, Zoroastrizma i Taoizma...

ŠTA JE, ZAPRAVO, RELIGIJA?

No, kljucna pitanja su: Šta je, zapravo, religija? Zbog cega su i racionalni, prakticni ljudi svejedno spremni da je prihvate? Zbog cega sve religije ljudskog roda, u svim vremenima, meðusobno neverovatno lice? Zašto poreklom nevezani mitovi i rituali imaju slicne narativne zaplete ili ritualne sekvence?

Sva ova pitanja cine se naivnim i zbog toga se nijedan ozbiljan naucnik, pogotovu ako je duže vreme proucavao filologiju i istoriju religija, nikada ne bi usudio da ih postavi. Pa, ipak, to su osnovna pitanja discipline, ona pitanja – i dalje pitanja bez odgovora – koja su, prakticno, disciplini istorije religija udahnula život.

Da li je uopšte moguæe odgovoriti na ovakva pitanja? Tvrdnja mnogih naucnika, koje mi danas definišemo kao saznajne istoricare, jeste da jedinstvo mentalnog mora neizostavno da leži u jedinstvu ljudskog uma. Tu perspektivu, koja je prihvacena i ovde, koristili su takvi naucnici kao što su Mircea Eliade, Caren Armstron i Clod Levy-Stros da opišu zajednicke, no ipak nepovezane mitske sheme u razlicitim geografskim zonama. Za razliku od Cloda Levy-Strosa koji je koristio saznajne pretpostavke na mikronivou mitske naracije, Eliade i Armstrong su ih koristili na makronivou koji je podrazumevao velike jedinice vere: religiozne sisteme.

Prema Eliadeu, religija je autonomni sistem. Obe reci zaslužuju da budu objašnjene. Sistem znaci da su svi fenomeni koji pripadaju jednoj jedinici meðusobno povezani i integrisani u složenu strukturu koja ih generira. Buduci mentalni proces - taj sistem prati puteve stvorene procenjivackim pravilima uma. To je njegova jedina «logika», koja ne mora uopšte biti logicna u odnosu na standardne formalne logike. Autonomni je suprotno od heteronomnog i znaci da religija po svom poreklu i funkciji nije nusproizvod drugih sistema (na primer, ekonomije ili društva), ne zavisi od njih i ne generiše ih. To bi bilo jedno od hermeticnih demistifikacija religije, no ono opšteprihvaceno i za širu populaciju razumljivije objašnjenje nalazi se u svakom relevantnom recniku stranih reci gde se kaže da je religija verovanje u natprirodna bica, narocito u Boga... Mi cemo se ovde zadržati na nekoliko najdominantnijih svetskih religija, odnosno onih koje imaju najveci broj svojih posvecenika...

HRIŠCANSKA RELIGIJA



Isus Hristos, jevreski prorok iz Nazareta u Galileji, roðen nešto pre pocetka nove ere i razapet na krstu prema tradiciji, tokom proleca 33. godine nove ere, centar je hrišcanske religije. Njegov život i kratka karijera ucitelja i iscelitelja i njegova smrt samožrtvovanjem su opsani u jevanðeljima. Istorijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže ikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra cinjenicom, iako neuhvatljivom.

Isus iz jevanðelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je poceo da propoveda i da cudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova originalna poruka potvðuju da je on poducavao kroz price sa moralnim porukama – što je bio rabinski obicaj – i da je najavljivao ustanovljenje Božjeg carstva na zemlji, koje ce odbraniti dobre i potlacene...

U cetvrtom veku nove ere, kanonizacija hrišcanstva je završena. Ona je sadržana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju «Novi zavet», razlicitih od hebrejske Biblije (Tanakh), ili «Starog zaveta», koji su hrišcani kanonizovali. Novi zavet se sastoji od cetiri jevanðelja (Mateje, Marka, Luke i Jovana), Dela svetih apostola (nastavak pisca Jevanðelja koje se pripisuje Luki, za koga se pretpostavlja da je bio ucenik apostola Pavla), Poslanica apostola (cetrnaest se pripisuje Pavlu, jedna Jakovu, dve Petru, tri Jovanu i jedna Judi) i najzad Apokalipse (Otkrivenja) koje se pripisuje Jovanu. U svoj toj literaturi, Stari zavet obicno je interpretiran teološki, jer sadrži prorocanstva o dolasku Mesije Isusa Hrista...

Hrišcanski život imao je više dimenzija. Za neke konfesije (katolicku, pravoslavnu, nestorijansku, monofizitsku i anglikansku), liturgijska godina ima posebnu važnost. Dva glavna dogaðaja ciji su akcenti prilicno razliciti na Istoku i na Zapadu, dominiraju hrišcanskim kalendarom: roðenje Hristovo, ili Božiæ, tradicionalno slavljen 6. januara a onda prebacen na 25. decembar – što je, slucajno, i festival paganskog boga Mitre, Sol Invictus (Nepobedivo Sunce) – i Hristova smrt na krstu (Veliki Petak) i vaskrsenje (nedelja iza, Uskrs), kojima tradicionalno prethodi cetrdesetodnevni post. Evharistija, odnosno pricešæe svetom hostijom i svetim vinom, jeste sveta tajna, ritual koji je uveo Hristos licno. Katolici priznaju sedam svetih tajni: krštenje, krizma, evharistija, poslednja pomast, brak, uvoðenje u svete redove i pokora. Ucestalost evharistijske pricesti zavisi od ispovesti i vremenskog perioda: kod katolika posle Drugog vatikanskog koncila to postaje dnevna praksa; kod pravoslavaca, to je praksa koja se obavlja u dosta dugim intervalima i ne kod svih vernika.

Treba reci, iako su tradicionalno isticale patrijarhalne vrednosti, hrišcanske crkve su, od svojih ranih vekova, otvorile monaške redove za veliki broj žena, koje su na taj nacin izborile pristup obrazovanju i kulturi i mogle da imaju i odreðenu nezavisnost koju je u njihovom društvu bilo nemoguce naci na nekom drugom mestu... A posebno treba naglasiti, kao neki uslovljeni zakljucak, da je moralni život hrišcana važan kod svih denominacija...

ISLAM



Rec islam potice iz cetvrte forme glagola sa korenom slm: aslama, «pokoriti se» i znaci «pokoravanje» (Bogu); musliman je particip aktiva, sa znacenjem «onaj koji se pokorava» (Bogu).

Jedna od najvažnijih religija ljudskog roda, Islam, danas je prisutna na svim kontinentima. Dominantna je na Srednjem Istoku, u Maloj Aziji, na Kavkazu, u Severnoj Indiji, u Jugoistocnoj Aziji, u Indoneziji i u Severnoj i Istocnoj Africi.

Drevni semitski polietizam se sreo sa arabizovanim judaizmom i vizantijskim hrišcanstvom u preislamskoj Arabiji. Severne i istocne oblasti su, preko važnih trgovinskih puta, bile pod temeljnim helenistickim i rimskim uticajem. Vecno drevno obožavanje tri astralna božanstva – Sunca, Meseca i Venere – do Muhameda je vec palo u senku kultova plemenskih bogova. Svako pleme je obožavalo svog glavnog boga ili boginju, u obliku kamena, možda meteorskog porekla, ili drveta ili šumarka. Oni su bili slavljeni u hramovima, davanjem ponuda i žrtvovanjem životinja. Postojanje ponekada zlih duhova (ðin) bilo je univerzalno poznato i tako æe ostati i u Islamu. Alah («Bog») bio je poštovan zajedno sa važnim arapskim boginjama, i gozbe, proslave i hodocašca predstavljali su standardne aktivnosti. Postojali su i poneki henoteisti (poštovanje jednog boga kao glavnog u mnogobožaèkim religijama) i monoteisti, kao u kultu al-Rahmana, a u gradovima u oazama, kao što je Jatrib koji ce kasnije biti nazvan Medina, nalazila su se velika i uticajna jevrejska plemena. Prozelitske misije koje su slali hrišcani su uspele da pridobiju neke preobracenike, ali kao strano otkrivenje i strana biblija, hrišcanstvo nije spremno prihvatano. U šestom veku naše ere, Meka, a svojim CCaba hramom u kome se nalazio cuveni crni meteorit, predstavljala je religiozni centar centralne Arabije i mali ali važan trgovacki grad. Velike razlike izmeðu bogatih trgovaca i osiromašenih stanovnika ulice, grube socijalne strukture grada i dekadentni moral celoga života su mucili i pritiskali Muhameda.

Muhamed je roðen u trgovackoj familiji u Meko oko 570. godine naše ere. Ostavši bez nasleða, pošto su roditelji i deda umrli, radio je u trgovackim firmama i u dvadeset petoj godini se oženio udovicom starijom od sebe koja ga je zaposlila kao trgovackog agenta. Oko 610. godine, tokom jednog od svojih meditativnih povlacenja u pecine u blizini Meke, poceo je da doživljava vizije i slušne halucinacije. Prema tradiciji, arhangel Gavrilo se pred njim pojavio sa knjigom, nareðujuæi Muhamedu: «Citaj!»... Prema shemi hebrejskog proroka, Muhamed je primio poruke o nenadmašnoj moæi Boga i o ukletoj pohlepi i besmrtnosti ljudskih bica uopšte i, posebno, u zajednici u gradu Meka. Jedno vreme, o svojim otkrivenjima koja su ukljucivala i njegov prorocki zadatak, govorio je samo svojoj familiji i najbližim prijateljima, ali krug se širio i pocinjao svakodnevno da se sastaje. Posle tri godine, Muhamed je poceo javno da propoveda svoju monoteisticku poruku, nailazeci na izvestan prijem. Naredne godine su donele još više otkrivenja koja ce oblikovati teologiju Kurana...

BUDIZAM



Buda, cije ime znaci, i na pali i na sanskritu, «Prosvetljeni», bio je, po svemu sudeci, istorijska licnost. Ipak, u njegovim životopisima, mitologija preteže do tacke gde Budu pretvara u prototip «božanskog coveka», u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajednicke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijskim tradicijama, sa grckim ili potonjim osnivacima religija kakvi su Isus i Muhamed. Naravno, nemoguce je razdvojiti istorijske elemente od onih koji su cisto mitski. Pa, ipak, cini se da je nekoliko podataka stvarno. Buda je verovatno bio sin manje važnog kralja Sakya klana iz severozapadne Indije. Datiranje njegovog roðenja varira izmeðu 624. i 448. godine pre Hrista. Legenda kaže da je njegova majka umrla nekoliko dana posle poroðaja, ali ne pre nego što je saznala sve moguæe pretpostavke koje se ticu roðenja cudesnog bica. Prema doketskim verzijama (doketizam – nauka gnosticke sekte da je Hristos imao samo prividno telo i da prema tome nije roðen kao covek) Budinog porekla, njegovo zacece i život u utrobi majke su bili bezgrešni, njegovo roðenje bilo je bezgrešno, i njegovo telo je imalo sve oznake Kralja Sveta.

U šesnaestoj godini, princ Siddharta oženio je dve princeze i vodio je bezbrižan život u roditeljskoj palati. Meðutim, izlazeci iz palate tri puta, naišao je na tri neizbežna zla koja ljudskom rodu nanose bol: starost, patnju i smrt. Izašavši još jednom, shvatio je lek za njih, mir i spokoj koje donosi prosjacka askeza. Probudivši se jednom usred noci naucio je još jednu lekciju o prolaznosti sveta, koju su mu pružila mlitava, poput leševa, tela njegovih usnulih konkubina. Predstavljen, princ je na brzinu napustio palatu i postao je prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu ucitelja koji su ga ucili necemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom ucenika, surovim mucenjima tela. Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, prihvatio je ponuðeni pirinac i pojeo ga. U tom gestu, njegovi su ucenici videli slabost i napustili ga. Sedeci pod drvetom smokve, Sakyamuni (asketa Sakya klana) doneo je odluku da ne ustaje pre nego što primi Buðenje. Doživeo je juriše Mara, lika koji u sebi ujedinjuje osobine koje bismo mogli pripisati smrti i ðavolu. U zoru, pobedio je Mara, postajuæi tako Buda, sada posednut od strane Cetiri Istine kojima je ucio u Benaresu one iste ucenike koji su ga bili napustili. Prva Istina bila je da sve prolazi kroz patnju (sarvam dhkham): «Roðenje je patnja, oronulost je patnja, bolest je patnja», sve što je prolazno je patnja. Druga Istina je da patnja nastaje iz žudnje (tanha). Treca Istina je da nestanak žudnje za sobom povlaci prestanak patnje. Cetvrta Istina je otkrivenje Osmostrukog Puta (astapada) ili Srednjeg Puta koji vodi gašenju patnje: ispravno (samuak) gledanje, viðenje (drsti), rešenje, odlucnost ili namera (samkalpa), rec (vak), akcija (karmanta), smisao postojanja (ajiva), napor (vyayama), sabranost (smrti) i meditacija (samadhi). Cini se da je ovo ona forma koja je najbliža originalnoj poruci Bude... Posle te prve propovedi u Benaresu, zajednica obracenih spektakularno je narasla, privlaceci bramane, kraljeve i askete pa tako danas imamo tantricki budizam, budizam u Jugoistocnoj Aziji, kineski, korejski, japanski i tibetanski budizam...

JUDAIZAM



Rabinski judaizam izrastao je posle 70. godine naše ere iz grane fariseja, tradicionalnih suparnika konzervativne partije sadukeja, to jest iz škole rabi Hilela koja je postala popularnija od zvanicnije škole Šaman. Hilelov pogled može biti izražen «zlatnim pravilom»: «Ne cini bližnjem svom ono što ne želiš da on tebi cini». Posle 70. godine naše ere, rabin Johana ben Zakai, pracen rabinom Gamalielom II, organizovao je Sanhedrin ili rabinsku skupštinu u Jamni, u Judeji. Generacija iz vremena pada Hrama je proizvela mnogo slavnih tanaima, kao što su Eliezar ben Hirkan, Eleazar ben Azarija, Jošua ben Hanani, Išmail ben Eliša, Akiva ben Josef i drugi... Posle krvavog obracuna sa pobunjenicima Bar Kohbe i Akivinog muceništva, Sanhedrin je premešten u Galileju. Veliki ucitelji Šimon ben Johaj i Meir su povezani sa ovim periodom. Pod rabinom Juda ha-Nasija, Mišna je zaokružena. Sveto pismo judaista zove se Talmud (koji ima dve verzije: jerusalimski i vavilonski), a današnji topografski stožer je Jerusalim...

Zahvaljujuci najnovijim arheološkim otkriæima zajednicki substratum Hanana je poceo da otkriva neke od svojih tajni. Proroci su podeljeni na «drevne» i na «nove». Drevni prorocki rukopisi u stvari sadrže šest istorijskih knjiga: Jošua (Knjiga Isusa Navina), Suci (Knjiga o sudijama), Prva i Druga knjiga o Samuelu, Prva i Druga knjiga o Kraljevima ciji su junaci Isus Navin (Mojsijev naslednik), Samuil, Saul, David, proroci Ilija i Jelisije, sve do vavilonskog osvajanja 587. godine pre nove ere. Novi prorocki rukopisi sadrže predzneke i vizije Izaija, Jeremije, Ezekiela i «dvanaestorice» (Osije, Joila, Amosa, Jone, Zaharija i ostalih)...

Pocev od treæeg veka pre naše ere, jevrejska religija je dodala svojim ekstra-kanonskim rukopisima izvestan broj apokaliptickih tekstova koji su opisivali ili putovanja nebom (poput Enohovog ciklusa) ili dolazak novog doba (poput Cetvrte Ezrine i Druge Baruhove knjige), ili ponovo kombinaciju vertikalnog uspona na nebo i horizontalnog eshatološkog prorocanstva. Pri kraju prvog veka naše ere, pojavila su se dva tipa jevrejskog misticizma: jedan je bio misticka interpretacija Knjige postanja; drugi nazvan «Rad Kocija» - opisuje kocije (merkabah) koje su prevezle Božji presto u viziji proroka Jezekilje. Jedna grana merkabah misticizma, takozvana hekalotska literatura opisuje nebeske dvore kroz koje mistik prolazi na svom putovanju do prestola Božjeg...

Najvažniji jevrejski praznici su Nova Godina (Roš Hašana), Dan pomirenja (Jom Kipur), Praznik senica (Sukot), Posveæenje (Hanuka), Purim, Pasha i Pentekost...

HINDUIZAM



Induska dolina, koja prekriva teritoriju današnjeg Pakistana i severozapadne Indije, bila je mesto velicanstvene kulture (približno savremenika kultura «Plodnog polumeseca»), ciji su centri bili gradovi Mohenðo Daro i Harapa. Veæ oko 1600. godine pre naše ere, na primer, pre arijevskog osvajanja, ova se kultura raspala. Ona nije imala hramove, a njena kultna mesta verovatno su bila bazeni za ritualna pranja: uistinu, ova dva grada imaju impresivno razvijeni sistem tekuce vode i kanalizacije. Statuete koje prikazuju ženska božanstva èini se dominiraju u licnom kultu, dok je javni kult bio najverovatnije usredsreðen na muška životinjska božanstva. Jedan itifalusni (sa penisom u erekciji) bog, okružen životinjama, identifikovan je kao proto-Šiva. Pasupati, hinduisticki bog cije je moguce poreklo prearijevsko.

Oko 1500. godine pre Hrista, Arijci, indoevropski nomadski ratnici, nametnuli su svoju ideologiju osvajaca onoj mirnih nenomadskih zemljoradnika u Induskoj dolini. Arijanska literatura, jedina koja je preživela, slika je domorodaca daleko od laskave: oni su bili ili demoni crne kože ili robovi, primitivni obožavaoci falusa. Arijci su bili mesojedi i praktikovali su životinjske žrtve. Kasnije, veda-sveštenici primili su vegetarijansku ishranu.

Hindu sinteze koje formulišu one bazicne koncepte koji su svoju vrednost ocuvali do današnjih dana, nastale su posle epohe Upanišada, od 500. godine pre Hrista do 500. godine naše ere. Tokom tog perioda, oblikovano je šest tradicionalnih darsana (bukvalno «pogleda»), ili filozofskih škola, zajedno sa sistemom kasta, sa cetiri nivoa (asrama) života, sa tradicionalnim zakonom (dharma), razlikom izmeðu otkrivenja (sruti), sa tradicijom (smrti), i tako dalje.

Teorija kasti (varane) bila je formulisana u legalnom korpusu smarte: postojala su cetiri neprobojna nivoa hinduistickog društva, bramani, ratnici (kšatrija), trgovci-bankari (vaisaja) i sluge (sudra). Muškarci koji su pripadali prvim trima kastama bili su dviða, ili dva puta roðeni, jer su oni primili upanajanu, ili inicijaciju, od bramana. Oni su, na taj nacin, imali mogucnost da ispune sva cetiri nivoa (asrama) života hindu-muškarca, iako bi se obicno zaustavljali na drugom: bramakaraja (ucenje), grhasta (glava porodice), vanaprasta (povlacenje u šumu) i sanajasa (odricanje od sveta). Druge cetvoroslojne serije objašnjavale su ciljeve (arta) vredne da se u životu krece ka njima. Prva tri (trivarga) ljudski su ciljevi: arta, ali materijalna dobra; kama ili eros; i darma ili zakon. Cetvrti je osloboðenje od bilo kakvog materijalnog cilja (mokša). Trivarga je suprotan mokši na nacin na koji su prve tri asrame bile suprotne sanijasi.

Gurui: Guru Nanak pracen je nizom od devetorice gurua, ili religioznih šefova; rang je postao nasledan poèev od drugog gurua, Angada (1538-1552. n.e.), za kojim su došli Amar Das (1532-1574), Ram Das (1574-1581), Arðan (1581-1606), Har Gobind (1606-1664), Teg Bahadur (1644-1661), Har Krišan (1661-1664), Teg Bahadur (1664-1675) i Gobin Singh (1675-1708). Angad je naslikao svetu azbuku Sika (ucenika) koristeci pundžebi alfabet. Arðan je zapoceo graðenje Har Mandara, Zlatnog Hrama usred jezera Amritsar, i uspostavio je kanone Sika, Grant Sahib, ili Plemenitu knjigu (kasnije poznatu kao Adi Grant, ili Prva knjiga), sveti rukopis u kome se nalaze Arðanove himne, Japði, ili sveta molitva, koju je sastavio Nanak, pesme prvih gurua i petnaest preteca – hinduistickih i muslimanskih svetaca meðu kojima bi Kabir (1380-1460), svetac Banarasa, trebalo da bude Nanakov direktan prethodnik...Ukidanjem svih kastinskih razlika, Gobin Sing postao je voða mocne armije parija koje su se preobratile u Lavove. Pre smrti on je takoðe ukinuo i instituciju gurua. Novi Grant, «Grant deset gurua», bio je sastavljen u njegovu cast, i sadržavao je Japði Gobinda Singa. Akal Ustat, ili «Pohvalu Stvoritelju», himne koje su posveæene Svetom macu, simbolu božje blagodatne snage, i «Divnu dramu», stihovanu istoriju desetorice gurua.

Popularni hinduizam je mreža rituala i praznika, sezonskih ili vezanih za glavne dogaðaje u životu, što je religiozno nasleðe svakog Indusa. Najvažniji praznici bogova posveceni su Indri, Krišni, Ganesu, Šivi... Meðu najcešæim religioznim aktivnostima treba da budu spomenuta hodocašæa svetim mestima, što znaci, izvorima velikih reka, svetim gradovima kao Što su Varanasi, Vrndavan ili Alahabad, ili velikim religioznim festivalima kao što je Jaganat u Puri.

Danas hermetisti citavog sveta tumace sadašnjost i prošlost na fonu predskazanja pojedinih religija, išcitavajuæi buducnost po nacelima njenog profetskog sadržaja...

KULTNE KNJIGE

Od kad je sveta svedoci smo da je kultno samo ono što je istovremeno i sakralno, odnosno, religiozno i sveto. Ako govorimo o kultnim knjigama onda sigurno ne grešimo kada kažemo da ih na svetu postoji svega nekoliko. Ono što je hrišcane Biblija (inace, najprodavanija knjiga na svetu svih vremena), za muslimane Kuran, to je za jevreje Talmud. Mnogi bi se, zasigurno, složili da su upravo ove tri knjige i jedine kultne knjige na svetu. No, nikako ne bismo smeli zaboraviti na budiste. Šta je to što je kultno i sveto u Budizmu? Kod njih je filozofija oduvek bila briga svake obrazovane osobe. U davna vremena, ukoliko je covek uopšte bio obrazovan, prvo obrazovanje koje je dobijao bilo je iz takozvane Cetiri Knjige (koje se sastoje od Konfucijanskog štiva, Mencijevih dela, Velikog znanja i Doktrine sredine). Ove cetiri knjige su oduvek predstavljale najvažnije, odnosno, kultne i svete tekstove budisticke civilizacije...

EMANACIJA

Proces kojim se zamišljalo da razni stepeni stvarnosti isticu iz jedinstvenog, primarnog izvora, koji su monoteisti identifikovali kao Boga. Neki Jevreji, hrišćani i muslimani, ukljucujuci i filozofe i mistike, više su voleli da upotrebljavaju ovu staru metaforu da bi opisali poreklo života umesto konvencionalnijebiblijske price o Božjem trenutnom stvaranju svih stvari u trenutku vremena.

DOGMA

Kod grckih (istocnih) hrišcana rec upotrebljavana za opis skrivenih, tajnih tradicija Crkve, koje se mogu samo misticki razumeti i simbolicno izraziti. Na Zapadu, dogma je dobila znacenje skupa religioznih nacela, iskazanih kategoricki i autoritativno.

DUH SVETI

Termin koji su koristili rabini, cesto naizmenicno sa Šekinom, da bi oznacili Božje prisustvo na zemlji. Naèin da se razlikuje Bog koga možemo da iskusimo i spoznamo od potpuno transcedentnog božanstva koje nam izmice zauvek. U hrišcanstvu æe Duh Sveti postati treca «osoba» Trojstva.

NIRVANA

Doslovno «ugasnuce, utrnuce» kao plamen; gašenje. Budisti ovaj termin koriste za krajnju realnost, cilj i ispunjenje ljudskog života i kraj bola i patnje. Kao i Bog, kraj monoteistickog traženja, ona se ne može definisati racionalno vec pripada jednom drugom redu iskustva.

VELIKI BOG

Vrhovno Božanstvo kome su se klanjali mnogi narodi kao jedinom bogu, stvoritelju sveta, i koga je kasnije zamenio panteon pristupacnijih i privlacnijih bogova i boginja. Poznat i kao Nebeski Bog.

vudu.dzaba.com